Ljudi koji su na samom kraju života obično žele da pojedu nešto što ih podseća na detinjstvo ili lepe uspomene.
To kaže Spenser Ričards, glavni kuvar u Hospisu Sobel Haus u Oksfordširu, u ustanovi koja obezbeđuje smeštaj za terminalno bolesne pacijente. Ispričao je šta priprema ljudima koji već gledaju smrti u oči.
Njegova iskustva su dirljiva, a on kaže da posao ne doživljava kao puku pripremu hrane, već i kao čin duboke empatije.
"Priprema poslednjeg obroka je prava čast", kaže Spenser. "Nedavno sam kuvao za pacijenta koji je imao samo 21 godinu i nije mu odgovarao naš standardni meni. Mlad momak, nije voleo klasične opcije, ali je voleo uličnu hranu, pa sam mu to i pripremio."
Dirljivo je bilo i sa damom koja je u hospisu napunila 93 godine. Nikada nije imala tradiciju da slavi rođendane, pa joj je Spenser napravio tortu iznenađenja. Kad je videla tortu, rasplakala se, bila je oduševljena i kaže da nikad ranije nije doživela tako iskren trenutak sreće.
"Slatkiši i torte nisu retkost", priča Spenser. "Naši pacijenti u osamdesetim i devedesetim godinama često naručuju rođendanske torte jer im to budi prelepe uspomene na detinjstvo.
Osim toga, tretmani poput hemoterapije utiču na čulo ukusa, pa masni i slani ukusi postaju neprijatni. Ali mekani deserti poput kolača, panakote, krem brile i krem karamel im prijaju – najčešće su prijatni i lako gutaju."
Prema Spenserovim rečima, najmlađi vole kremove, penaste sladolede, voćne želee – sve što je nežno, pa prija i želucu i duši. Spenser ističe da i detalji, poput pažljivo izabranog deserta, mogu da donesu utehu onima koji se osećaju tužno i usamljeno. Slatki ukus i poznati oblik deserta pomažu pacijentima da se sete lepih uspomena. Pročitajte i za čim najviše žale ljudi pred smrt.
BONUS VIDEO:
