Dobrotvori sa Slobomira

Jednostavnost, tačnost i mudrost izviru iz rečenica Slobodana Pavlovića (74) koji sa suprugom Mirom (65) skoro pet decenija živi i radi u Americi, odakle svakog meseca dolazi u rodno selo Popovi kod Bijeljine.

Sa Slobodanom razgovaramo jednog subotnjeg prepodneva, u kancelariji u Slobomiru, njegovom i Mirinom gradu nastalom na mestu na kojem je kao dečak čuvao ovce maštajući o ostvarenju svog sna.

- Radim šesnaest sati dnevno, a kada me pitaju kada ću u penziju, odgovaram: "Kad umrem!" Moja misija i misija moje supruge je da ovaj narod ostane ovde, a ne da odlazi u inostranstvo. Ali, najveći problem je to što kao narod nismo naučili da radimo - iskren je.

- Čuvajući stoku pored Drine sanjao sam svoj san o visećem mostu poput Tarzanovog. I četrdeset godina kasnije sagradio sam ga u sadašnjem obliku. Ako svoj san držite u srcu i u duši i gledate kako da ga ostvarite, on će se obistiniti. Treba biti uporan, strpljiv i izdržati do kraja - poručuje.

Ljubav u fabrici radija

Ideje se lakše ostvaruju uz partnera koji vas podržava, a Mira i Slobodan se do tančina razumeju, ispravljaju jedno drugo kad pogreše i dogovaraju se. Ljubav im se desila u fabrici Zenit radio korporejšn gde su radili za 1,85 dolara na sat, a susret u menzi odredio zajedničku budućnost.

- Svesni da uz znanje u Americi možemo postići sve što želimo, odlučili smo da ja upišem školu jezika i fakultet, a da nas Mira izdržava. Trideset pet dolara nedeljno je išlo na školu, a od druge polovine smo živeli. Dešavalo se da dođe petak, a mi nemamo šta da jedemo - seća se Slobodan kojeg san nije napuštao. 

- Zaposlio sam se, a Mira je upisala engleski i fakultet. „Ovim ćemo da sređujemo zidove naše kuće“ - rekao sam joj kada sam sa ulice doneo vrećicu sa gipsom. Našalila se: "E, kad će to biti..." Nije prošlo mnogo, a mi smo kupili prvih šest apartmana.

Venčanje bez burmi

- Na našem venčanju 1966. godine nismo imali ni prsten, ni svedoke, ni odelo i venčanicu, ali smo imali jedno drugo. Seli smo u restoran, ona je naručila seven ap, a ja koka kolu, i to nam je bio svadbeni ručak. Pošto nismo razumeli sudiju, jedna Poljakinja prevela je pitanje na poljski: "Da li ti ljubiš Miru?” ("Da li voliš Miru?"), a ja sam je umesto da kažem "da" zgrabio i poljubio!

PageBreak

Sve izgubili i krenuli ispočetka

Pavlovići su svoj biznis u Americi razvijali trgovinom zgradama i stanovima. Slobodan je 1975. godine zvanično bio najbolji prodavac nekretnina u Čikagu praveći nedeljni promet od 450.000 dolara. Iako su kapital godinama uvećavali, bilo je, priznaju, i teških situacija kao 1984. godine.

- Sve smo izgubili! Ušavši u kancelarije sa isključenim telefonima i strujom, rekao sam Miri: "Ipak smo uspeli jer smo naučili engleski i završili škole. Počećemo ispočetka." Nismo poklekli, a već 1991. godine počeli smo da gradimo most. Kad imate problem, ne smete dići ruke, već ga rešavati. Jednom sam čak obišao trideset i tri banke u Čikagu ne bih li našao kredit da spasem jednu zgradu koju volim, i uspeo sam. Sve što imamo stekli smo radom.

Jednostavnost je vrlina

Novac im nije promenio stil života. Bili su i ostali skromni ljudi koji ne vole epitete najbogatijih i najpoznatijih Srba u državi Ilinois, koje im mnogi pripisuju. 

- Odmor provodimo na Karipskim ostrvima i u Meksiku. Mi na isti način razgovaramo i sa čistačicom i sa predsednikom države i ne gledamo ljude sa visine. Jednostavnost je vrlina, baš kao i sposobnost da razumete i saslušate druge. Volim da kažem: "Nikad se ne ponesi u bogatstvu i ne ponizi se u siromaštvu. Budi spreman da pomogneš drugima" - poručuje biznismen i dobrotvor Slobodan Pavlović.

Tajna moje vitalnosti

- Spavam četiri sata dnevno, u Republici Srpskoj ustajem u pola šest, a u Americi u četiri sata. Uradim vežbe, a u kupatilu pred ogledalom kažem: "Dobro jutro Slobodane, ovaj dan će biti bolji nego jučerašnji!" - otkriva nam tajnu svoje vitalnosti i dodaje da retko jede meso, a najčešće voće i povrće. 

Nenad Blagojević