"Moja ćerka ima petnaest godina. Dok je išla u osnovnu školu naša komunikacija bila je veoma dobra. Međutim, od kada je krenula u srednju potpuno se promenila, toliko da skoro ne prepoznajem svoje dete.
Na moje pitanje: „Šta ima novo?” - uvek dobijam isti odgovor: „Ništa!” Trudila sam se da joj priđem na razne načine, pokušam da razgovaram o uobičajenim stvarima, ali mi se čini da je svakog dana nesrećnija i nezadovoljnija ali sve negira. Često kaže da je takva zato što je ja stalno „smaram” pitanjima. Nekoliko puta sam osetila da miriše na alkohol. Na pitanje da li je nešto pila, odgovorila mi je da nije.
Znam da je ovo doba odrastanja veoma osetljivo i molim vas da me posavetujete na koji način mogu da razgovaram sa ćerkom i kada je i da li potrebno potražiti pomoć stručnjaka?"
Na ovakvo i slična pitanja, odgovara Željka Kecman, psiholog u Udruženju roditelja Zvončica.
Adolescencija je samo početnički pokušaj deteta da dođe do sopstvene autentičnosti, jer tinejdžer mora da preispita nametnute stavove, sistem verovanja i vrednosti koji je usvojio od roditelja, da ga podvrgne testu i kritici, kako bi ih kasnije doživeo kao svoje. Sledeći korak jeste pripadnost odabranoj vršnjačkoj grupi, čije norme i ponašanja adolescent rado usvaja kao svoje, a koje su često suprotne od onih stečenih u porodici. Kontriranje nije izraz dubokog neslaganja kako to roditeljima deluje, već samo nevešto izneta poruka „ja imam mišljenje, poštuj to!” Kaže se da mlada osoba od petnaest godina prolazi kroz tzv. „srednju adolescenciju” kada je, između ostalih, pred njom i razvojni zadatak emocionalnog odvajanja od roditelja, kao prirodni put ka emocionalnoj zrelosti.
