Akademik Vladeta Jerotić preminuo je 4. septembra 2018. godine ujutru, u Beogradu, u svojoj 95. godini života.
Ovu informaciju potvrdili su za Kurir iz njegove Zadužbine.
Vladeta Jerotić je srpski lekar, psihijatar, književnik, akademik, rođen 2. avgusta 1924. godine u Beogradu u kome je završio gimnaziju i Medicinski fakultet. Specijalizirao je neuropsihijatriju, a u Švajcarskoj, Nemačkoj i Francuskoj psihoterapiju.
Radio je više decenija kao šef Psihoterapeutskog odeljenja bolnice „Dr Dragiša Mišović“. Od 1985. kao profesor po pozivu predavao je Pastirsku psihologiju i medicinu na Bogoslovskom fakultetu u Beogradu.
Jerotić je razvio obimnu i plodnu publicističku delatnost iz graničnih oblasti religije i psihoterapije i filosofije i psihijatrije. Takođe je održao predavanja iz psihijatrije, religije i književnosti u gotovo svim većim gradovima Jugoslavije.
Od 1984. godine Vladeta Jerotić bio je član Udruženja književnika Srbije, a bio je i redovan član Medicinske akademije i Srpske akademije nauka i umetnosti.
Njegove velike misli ostaće zabeležene, a održao je nebrojeno predavanja o ljubavi.
Ljubav dugo trpi, blagotvorna je, ljubav ne zavidi, ljubav se ne gordi, zapisano je u Himni ljubavi apostola Pavla-
"Ko neće da sluša o ljubavi, jel da? To nam je i u glavi, i u srcu, i na usnama, i u priči… Gde je ljubav…
Himna ljubavi apostola Pavla spada u najsavršenije izgovorene reči o ljubavi u svetskoj poeziji. U nekim antologijama svetske poezije o ljubavi imate uvek apostola Pavla. To je Prva Poslanica Korinćanima, 13 glava:
1. Ako jezike čovečije i anđeoske govorim, a ljubavi nemam, onda sam kao zvono koje ječi, ili kimval koji zveči...
2. I ako imam dar proroštva i znam sve tajne i sve znanje, i ako imam svu veru da i gore premeštam, a ljubavi nemam, ništa sam.
3. I ako razdam sve imanje svoje, i ako predam telo svoje da se sažeže, a ljubavi nemam, ništa mi ne koristi.
4. Ljubav dugo trpi, blagotvorna je, ljubav ne zavidi, ljubav se ne gordi, ne nadima se,
5. Ne čini što ne pristoji, ne traži svoje, ne razdražuje se, ne misli o zlu,
6. Ne raduje se nepravdi, a raduje se istini,
7. Sve snosi, sve veruje, svemu se nada, sve trpi.
8. Ljubav nikad ne prestaje, dok će proroštva nestati, jezici će zamuknuti, znanje će prestati.
9. Jer delimično znamo, i delimično prorokujemo;
10. A kada dođe savršeno, onda će prestati sve što je delimično.
11. Kad bijah dete, kao dete govorah, kao dete mišljah, kao dete razmišljah; a kada sam postao čovek, odbacio sam što je detinjsko.
12. Jer sad vidimo kao u ogledalu, u zagonetki, a onda ćemo licem u lice; sad znam delimično, a onda ću poznati kao što bih poznat.
13. A sad ostaje vera, nada, ljubav, ovo troje; ali od njih najveća je ljubav.
Pitanje je kako ispunjavamo to što je apostol Pavle kao svedok ljubavi pričao. Uvek je lakše pričati, nego biti u ljubavi…
Oblici ljubavi (tri najčešće): ljubav prema roditeljima, ljubav prema deci, ljubav prema partneru. Naravno, postoji ljubav prema Bogu. Ljubav prema otadžbini, profesiji…
Prva je ljubav prema partneru, druga prema detetu, treća prema roditeljima. A kako? Biblija: I odvojićeš se od oca svoga i majke svoje, i prilepićeš se ženi svojoj, i bićete jedno telo…
Ljubav treba negovati. Imamo duhovnu ljubav, intelektualnu, emotivnu i fizičku. Neću da rangiram, svaka od tih ljubavi je bitna.
Četiri komponente nikad nisu zadovoljene jer idealnog braka nema. Neka budu dve, i kod jednog i kod drugog… Ne znam koje… Svaka je značajna.
Naravno, najteže je uskladiti emotivni život. Intelektualni, najlakše. Čim primetite da u braku jedna od ovih komponenti slabi, odmah negujte neke druge (sve četiri treba). Ne zapuštati fizičku ljubav, naročito u srednjim godinama", savetovao je slavni srpski akademik.
Razmišljanja o čoveku, religiji, životu, ali i iz stručne oblasti objavio je u preko 30 knjiga.
Mnogi su ga najviše poznavali po njegovim mislima o hrišćanstvu, a o ateistima, Bogu i kajanju je rekao: "Sve mi se više čini da svi ateisti, pa i agnostičari sa prvenstveno materijalističkim pogledom na svet, ne žele da prepoznaju svoje grehe, ili, i kada ih prepoznaju, ne žele da se kaju. Bogu se ne možemo ni približiti bez uvida u svoju slabost i grešnost. Nije Bogu potreban taj uvid, već nama, ljudima. On jedino od nas očekuje ljubav kao slobodan ljudski odgovor na nepojamnu i bezgraničnu Božju ljubav.
A do ljubavi ne možemo nikad doći dok smo gordi, moćni, vlastoljubivi i slavoljubivi, sebični i dovoljni sami sebi.
U jednoj od svojih beseda u Manastiru Glogovac Vladeta Jerotić govorio je o ljudima koji ne plaču i o agresiji.
Plač je spasonosan, dragi moji. Bio sam mnogo puta na Svetoj Gori. Dosta kaluđera mi je govorilo kad smo se malo zbližili: Bog me napustio.
– Kako te napustio, zašto?
– Dve godine ja ne plačem više.
Hrišćanin plače. Tako da plačite, kad god vam se plače, plačite. Nemojte se smatrati: baš smo ko žene.
A žene, jadne, ništa im drugo nije ni preostajalo nego da plaču, u braku, u sukobima raznim. A srpski muževi nisu voleli to. Srpski muževi vole da im žena bude stabilna, zdrava, maltene uvek zdrava, i da ne plače. Tako da su se nervirali muževi.
To vam sve pričam iz četrdesetogodišnjeg iskustva, a dobro i moga braka.
Ne voli Srbin da plače. Ne treba veštački plakati, kad vam se plače – plačite. Naučite malo, neka bude i žena tu pored vas, da zna i ona da može i muškarac da plače. Nije on zbog toga slabiji. Naprotiv, hrišćanski gledajući je JAČI.
Kad dozvoljava sebi osećanja, da ih pokazuje kroz plač…
Pa ako to uzdržava, on će postati neprijatno agresivan. Pa ako ne može osećanja svoja da pokazuje u porodici, on će ih pokazati van porodice, ali na rđav način.
