Kuda sebe svrstavate? Među račundžije ili one koji se vode unutrašnjim glasom?

- Kombinujem oba, ali ako ćemo da spomenemo i intuiciju i razum onda da se izrazim u brojkama: 60 posto u korist razuma, a 40 u korist intuicije, što i nije tako loše.

Imate li utisak da nedostajete čitaocima na književnim večerima i na sajmovima knjiga? Publika u Srbiji je navikla da se sretne uživo sa piscima, da im se potpišu u knjigu, da popričaju sa njima na promociji.

- Mislim da su se oni navikli na mene kao samotnjaka. Jednom sam prisustvovala situaciji kada je neko tražio moj roman "Dovoljan razlog" a nije znao ime i prezime autora. I to mi je, verujte, bio najveći kompliment. U Srbiji su ljudi, po meni, skloni i preteranom pojavljivanju u medijima i reklamiranju. Neću da ulazim u to, svako radi prema svom ustrojstvu, a ja nemam potrebu za tim. Sartr kojeg ne cenim mnogo ni kao pisca ni kao filozofa lepo je rekao da između čitaoca i pisca postoji pakt poverenja. Mislim da se taj pakt poverenja između mene i određene grupe čitalaca kojoj se dopadaju moje knjige (ili se ne dopadaju ali ih kupuju) već uspostavio i da posle toliko godina mog postojanja kao pisca na tržištu, nema potrebe da nešto menjam u nastupima. Kontaktiramo preko knjiga.

Ko su vaši čitaoci?

- Po književnim večerima van Beograda na koje inače retko idem vidim da je čitalačka publika vrlo šarolika i da nema generacijske podele. Istraživanja za knjige uopšte, ne u odnosu na moje, pokazuju da su žene prilježni čitaoci i veći potrošači. Ne sumnjam da čitaju i muškarci, ali žene su te koje knjigu unose u kuću.

Ne volite da se pojavljujete u medijima i da pozirate dok vas slikaju, a kako reagujete kada vas ljudi prepoznaju na ulici?

- Zašto bi me prepoznali? Nisam ja manekenka ni glumica (smeh). Niko me nikada nije prepoznao sem na tim književnim večerima. Bila bih zapanjena kada bi se to dogodilo na ulici.

Da li ste novi roman pisali u Španiji? Kako izgleda vaš život tamo i koliko često idete?

- Jedan veliki uvodni deo romana napisala sam tamo. U Španiji imam svoje drugo domaćinstvo, odnosno moje lične stvari u duplikatu, knjige koje volim (određene sam kupila u dva primerka), laptop... Jedan paralelni život. Pošto ne radim, tamo mogu da budem onoliko koliko dozvoljavaju šengenski propisi a to je tri meseca u kontinuitetu. Pola godine sam u Španiji, pola ovde, a malo i u Francuskoj.

Zašto ste odabrali baš Španiju?

- Nakon što sam obišla Evropu, 2002. godine otišla sam u Španiju i potpuno se oduševila. Tako smo suprug i ja počeli često da putujemo tamo. Zaista smo je, kako se to za Jugoslaviju govorilo „od Vardara do Triglava“, prošli „od Bilbaoa do Kadiza“ , a onda i popreko. Obišli smo pedesetak gradova, a kada nam se kasnije sticajem srećnih okolnosti ukazala prilika da možemo tu da boravimo duže, počeli smo to maksimalno da koristimo koliko god možemo.

Na sledećoj strani pročitajte šta Mariju Jovanović vezuje za Beograd i da li uživa u hrani.

PageBreak

Šta vas vezuje za Beograd?

- Prijatelji i rodbina koja nije mnogobrojna i koja živi van Beograda. Vezuje me i jedini jezik na kojem mogu, koliko god dobro poznavala druge, da se izražavam, mislim i sanjam. I naravno čitaoci.

Pretpostavljam da ste kao gurman odavno isprobali i špansku kuhinju. Kakav odnos imate prema hrani?

- Osim posete muzejima i kulturno-istorijskim spomenicima moj smisao je i otkrivanje gastromonije svake zemlje - detaljno i pomno. Volim mediteransku kuhinju, špansku izuzetno, ali i italijansku, božanstveno sam jela dole na Siciliji. Često sam i u Parizu, gastronomskoj prestonici sveta. Najveći sam gurman na svetu, ne zna se šta više volim - slano ili slatko, pri čemu od slanog jedem bukvalno sve a u slatkom sam probirljivija pa u obzir dolazi samo crna čokolada u neograničenim količinama.

Posle vaše priče o hrani naše čitateljke upitaće se kako to da ste tako mršavi...

- Možete li da zamislite kako onda radi taj metabolizam kad spavam tri sata dnevno? Ili kako je govorila moja majka "ona jede, a nju jede". Zahvaljujući tom mom ustrojstvu mogu da jedem neverovatne količine hrane. Kad sam videla Entonija Bordena, kuvara koji u svakoj emisiji pojede oko četiri kilograma hrane, rekla sam: "Samo on može da mi konkuriše" (smeh).

Da li ste ranoranilac s obzirom na to da spavate samo nekoliko sati dnevno?

- To što malo spavam, to je moja sreća u životu jer tako vodim paralelni noćni život. Od moje 28. godine gotovo da nisam spavala duže od tri sata što se na svu sreću ni po čemu i ni u čemu ne odražava na moj život, energiju i zdravlje. Bila sam kod lekara i to je tako utvrđeno. Imam bogat noćni život, a ustajem veoma rano, kad suprug polazi na posao, najkasnije do osam. Volim da iskoristim dan. Živim blizu Kalenić pijace i divno mi je kad ujutru, posebno u letnjim danima, odem da se šećkam sama po jutarnjem Beogradu, dok prodavci raspakuju robu.

Tekst: Nenad Blagojević

Prethodna strana