Sportiskinji se srušio avion, porodica spremala sahranu: A onda se dogodio preokret od kog je svet zanemeo

Beti je tada svakodnevno trenirala jer je želela da ponovi olimpijski uspeh na Igrama u Los Anđelesu 1932. godine. Jednog dana njen rođak, koji je bio pilot-amater, predložio joj je da zajedno polete dvokrilcem. U početku je sve prolazilo bez problema, a onda se motor aviona iznenada ugasio.

Letelica je počela da pada i srušila se sa visine od oko 200 metara. Njen rođak je preživeo sa prelomima, ali je Beti bila teško povređena. Ležala je u travi i krvarila: noga joj je bila slomljena na tri mesta, leva ruka neprirodno iskrivljena, a ispod oka je imala duboku ranu.

Slučajni prolaznik koji ju je pronašao pomislio je da je mrtva. Stavili su je u prtljažnik automobila i odvezli u mrtvačnicu, ne znajući da u njemu zapravo prevoze teško povređenu mladu ženu koja se još borila za život.

Porodica je već pripremala njenu sahranu

Vest o nesreći brzo se proširila, a ljudi koji su pratili Betinu karijeru nisu mogli da veruju šta se dogodilo mladoj olimpijskoj šampionki. Njeni najbliži su već počeli da se pripremaju za najgore. Čak su nabavili kovčeg i počeli da organizuju sahranu.

A onda su lekari primetili nešto neverovatno - Beti je još davala znake života. Iako jedva, disala je. Odmah su je prebacili u bolnicu, gde su lekari pokušali da joj spasu život. Imala je otvorenu povredu glave, brojne prelome i naprsline kostiju, povredu oka i pomerene pršljenove.

Sedam dugih nedelja Beti nije dolazila svesti. Lekari su uspeli da je održe u životu, ali prognoze su bile gotovo beznadežne. Smatrali su da će posledice povreda biti toliko teške da više nikada neće moći da ustane iz kreveta.

Operisana joj je noga, a u kost je ugrađena metalna igla. Zbog povrede joj je noga ostala nekoliko centimetara kraća, a život su joj dodatno otežavali stalni bolovi.

Mislila je da je njena sportska karijera završena

Kada je počela da se oporavlja, Beti je i sama verovala da je ono najvažnije u njenom životu završeno. Koliko god da je želela još jednu olimpijsku medalju, telo joj više nije bilo isto. Dane je provodila zatvorena u svojoj sobi, sa spuštenim roletnama. Nije želela da izlazi, a kamoli da razmišlja o trčanju.

Uz nju je bio polubrat, koji je pokušavao da joj pomogne da se vrati svakodnevnom životu. Najpre je dugo razgovarao sa njom, zatim počeo da je izvodi u šetnje, a nekoliko meseci kasnije insistirao je da pokuša da potrči. Beti je jedva kontrolisala telo. Nije mogla da trči kao nekada, a svaki pokret bio je težak i bolan.

Ipak, uspela je. Tada je shvatila da, ako je uspela da napravi prvi korak i potrči posle svega što joj se dogodilo, možda ipak nije bilo gotovo. Pred njom je bio ogroman posao. Zbog povređenog kolena više nije mogla da koristi niski start kao ranije, ali to nije značilo da mora potpuno da odustane od atletike.

Ponovo je učila da trči

Beti je počela ponovo da trenira, a cilj joj je bio Olimpijada u Berlinu 1936. godine. Do tada se atletika među ženama sve više razvijala, pa konkurencija u američkoj reprezentaciji više nije bila ni približno onakva kakva je bila kada je Beti kao tinejdžerka osvojila svoje prvo olimpijsko zlato. Ipak, uspela je da izbori mesto u timu.

A onda se pojavila još jedna prepreka. Američka reprezentacija bila je spremna da plati putovanje muškim sportistima, dok su žene morale same da pronađu novac za odlazak u Nemačku. Beti se zaposlila kao prodavačica i štedela svaki cent, ali novca za putovanje brodom i dalje nije bilo dovoljno.

Nije odustala. Da bi finansirala odlazak na Olimpijske igre, prodala je svoju prvu zlatnu medalju. Medalju koju je osvojila kao 17-godišnjakinja morala je da zameni za mogućnost da ponovo izađe na olimpijsku stazu. I ispostaviće se da je to bila cena njenog drugog olimpijskog zlata.

Olimpijsko zlato stiglo je posle svega što je preživela

Na Olimpijskim igrama u Berlinu američka ženska štafeta nije bila u najboljoj poziciji. U kvalifikacijama su Amerikanke gubile od Nemica, pa su na završnu trku izašle bez mnogo razloga za optimizam. A onda se dogodio trenutak koji je promenio sve.

Jedna od glavnih nemačkih takmičarki ispustila je štafetnu palicu, zbog čega je nemačka ekipa diskvalifikovana. Amerikanke su osvojile zlato.

Beti Robinson, koja je nekoliko godina ranije jedva preživela pad aviona i kojoj su lekari govorili da možda nikada neće ustati iz kreveta, ponovo je stajala na olimpijskom postolju. Ovog puta sa zlatnom medaljom oko vrata.

Posle druge medalje rekla je da je dosta

Kada se vratila kući, Beti je odlučila da završi takmičarsku karijeru. Godine treninga, posledice teških povreda i stalni bolovi uzeli su svoj danak. Više nije želela da se svakodnevno bori sa sopstvenim telom kako bi dokazivala da može da uradi nešto što su joj svi govorili da neće moći.

Ipak, atletiku nije potpuno napustila. Godinama je radila kao sudija na sportskim takmičenjima. Nije uspela da ostvari raniju želju da od svog prvog učenika napravi olimpijskog šampiona, ali je ostala povezana sa sportom.

Godine 1939. udala se za Ričarda Švarca, vlasnika firme za tapaciranje. Zajedno su dobili dvoje dece. U njenu čast organizovani su brojni dočeci i parade, a dobila je i sopstveni muzej sa izloženim medaljama i drugim predmetima iz karijere. Godine 1971. primljena je u Kuću slavnih Olimpijskog komiteta SAD.

Četvrt veka kasnije, 1996. godine, učestvovala je u nošenju olimpijske baklje na Igrama u Atlanti.

Beti Robinson preminula je u 87. godini

Beti je doživela duboku starost, ali poslednje godine života nisu bile lake. Borila se sa Alchajmerovom bolešću i rakom.

Preminula je 1999. godine, u 87. godini. Od devojke koju su nakon avionske nesreće smatrali mrtvom, preko pacijentkinje za koju su lekari verovali da više nikada neće ustati iz kreveta, do žene koja je ponovo izašla na olimpijsku stazu - život Beti Robinson postao je priča o povratku koji gotovo niko nije očekivao.

BONUS VIDEO: