Na Badnje veče 1971. godine, sedamnaestogodišnja Julijana Kepke letela je iznad peruanske prašume sa svojom majkom kada je avion pogodio grom. Preživela je pad sa više od tri kilometra visine i probudila se sama, usred džungle. Više od četrdeset godina kasnije, prisetila se nesreće koja joj se dogodila.
Bilo je Badnje veče i svi su jedva čekali da stignu kući. Bili smo besni jer je avion kasnio sedam sati. Odjednom smo uleteli u ogroman, mračan oblak. Majka je postala nervozna, ali ja nisam. Volela sam letenje. Deset minuta kasnije bilo je jasno da nešto ozbiljno nije u redu. Turbulencije su bile strašne. Avion je propadao i poskakivao, prtljag je ispadao iz pregrada, a po kabini su leteli pokloni, cveće i božićni kolači.
Grom je udario avion
Kada smo ugledali munje oko aviona, uplašila sam se. Majka i ja držale smo se za ruke, ali nismo mogle da govorimo. Putnici su počeli da plaču, jecaju i vrište. Posle desetak minuta ugledala sam jaku svetlost na spoljašnjem levom motoru. Majka je potpuno mirno rekla: "To je kraj. Gotovo je."
To su bile poslednje reči koje sam od nje čula. Avion je naglo krenuo nadole. Napolju je bio potpuni mrak, ljudi su vrištali, a tutnjava motora ispunila mi je glavu. A onda je iznenada sve utihnulo. Odjednom sam bila van aviona. Padala sam kroz vazduh, vezana za sedište, okrenuta naglavačke. Jedino što sam čula bio je šapat vetra. Bila sam potpuno sama.
Ispod sebe videla sam krošnje džungle kako se okreću. Posle toga sam izgubila svest i ničega se više ne sećam. Kasnije sam saznala da se avion raspao na visini od oko tri kilometra. Probudila sam se sledećeg dana i pogledala u krošnje iznad sebe. Prva pomisao bila mi je: "Preživela sam avionsku nesreću."
Dozivala sam majku, ali čula sam samo zvuke džungle. Bila sam potpuno sama.
Slomila sam ključnu kost i imala duboke posekotine po nogama, ali povrede nisu bile ozbiljne. Kasnije sam shvatila da mi je bio oštećen ligament u kolenu, ali mogla sam da hodam. Pre nesreće sam godinu i po dana živela sa roditeljima u istraživačkoj stanici, svega pedesetak kilometara od mesta pada. Tamo sam mnogo naučila o životu u prašumi i znala sam da nije toliko opasna koliko ljudi zamišljaju. Nije to zeleni pakao o kojem svet stalno govori.
U galeriji ispod pogledajte slike žene koja je bila sama na pustom ostrvu sa 32 muškarca!
Čula sam avione kako kruže iznad mene i traže olupinu, ali šuma je bila pregusta i nisam mogla da ih vidim. Na sebi sam imala kratku mini-haljinu bez rukava i bele sandale. Jednu sam izgubila, ali drugu sam sačuvala jer sam veoma kratkovida, a naočare su nestale u padu. Tom sandalom proveravala sam teren ispred sebe dok sam hodala.
Zmije su tamo savršeno kamuflirane i liče na suvo lišće. Imala sam sreće što ih nisam srela. Ili ih možda jednostavno nisam videla. Pronašla sam mali potok i kretala se kroz vodu, jer sam znala da je to sigurnije. Na mestu nesreće pronašla sam kesu bombona. Kada sam ih pojela, više nisam imala ništa za jelo i užasno sam se plašila gladi.
Bilo je sparno i vlažno, kiša je padala nekoliko puta dnevno. Noći su bile hladne, a biti potpuno sama u toj tankoj haljini bilo je veoma teško. Četvrtog dana čula sam glasanje kraljevskog lešinara, ptice koju sam poznavala iz rezervata mojih roditelja. Uplašila sam se jer sam znala da sleću samo tamo gde ima mnogo lešina. Znala sam da su to tela putnika iz aviona. Kada sam izašla iza jedne okuke, ugledala sam sedište sa troje putnika zabijenih glavama u zemlju. Od straha sam se ukočila. Bio je to prvi put da vidim mrtvo telo.
Pomislila sam da bi među njima mogla da bude moja majka, ali kada sam štapom dodirnula jednu ženu, videla sam da ima lakirane nokte. Moja majka nikada nije lakirala nokte. Osetila sam ogromno olakšanje. A onda me je bilo sramota zbog toga.
U galeriji ispod pogledajte kako izgleda žena kineskog predsednika!
Desetog dana više nisam mogla normalno da stojim. Kretala sam se uz obalu veće reke koju sam pronašla. Osećala sam se strašno usamljeno, kao da sam završila u nekom paralelnom univerzumu, daleko od svih ljudi.
Mislila sam da haluciniram kada sam ugledala veliki čamac. Kada sam ga dodirnula i shvatila da je stvaran, bilo je kao da mi je neko ubrizgao adrenalin. Nedaleko odatle nalazila se mala koliba sa krovom od palminog lišća, motor za čamac i flaša benzina. Na desnoj ruci imala sam ranu punu larvi, dugih skoro centimetar. Setila sam se da je naš pas imao sličnu infekciju i da mu je otac sipao kerozin u ranu, pa sam izvukla benzin i sipala ga preko povrede. Bol je bio užasan dok su larve pokušavale da se uvuku dublje. Izvukla sam ih oko trideset i bila sam neverovatno ponosna na sebe. Odlučila sam da tu prespavam.
Sledećeg dana čula sam glasove muškaraca napolju. Bilo je to kao da slušam glasove anđela. Kada su me ugledali, zanemeli su. Mislili su da sam neka vodena boginja iz lokalnih legendi, biće koje je pola rečni delfin, pola plava žena bele kože. Ali predstavila sam se na španskom i objasnila šta se dogodilo. Očistili su mi rane, dali mi hranu i sutradan me odveli nazad među ljude.
Dan nakon spasavanja videla sam oca. Jedva je mogao da govori. Samo smo se zagrlili. Narednih dana očajnički je pokušavao da sazna bilo kakvu vest o mojoj majci. Njeno telo pronađeno je 12. januara. Kasnije sam saznala da je i ona preživela pad, ali je bila teško povređena i nije mogla da se pomeri. Umrla je nekoliko dana kasnije. I danas se plašim da pomislim kako su izgledali njeni poslednji dani.
BONUS VIDEO:
