U vreme kada se emocije smatraju slabošću, a reči koriste kao oružje, Ðura Kelj, na Instagramu poznat i kao "Imfckingstarboy", piše kao da vam stavlja dlan na srce. Njegove reči ljudi kače po zidovima, čuvaju u telefonu, prepoznaju se u njima i vraćaju im se kad ih stvarnost umori.
On ne juri senzaciju ni viralan trenutak – on gradi tihi svet u koji se ulazi bez buke. Njegove knjige se kupuju i poklanjaju sa istim uzdahom: Ovo mi je trebalo... Tako je Đura Kelj postao mnogo više od pisca – postao je tihi saputnik savremenog čoveka. U ovom iskrenom razgovoru priča o svojim počecima, kako nastaju njegovi tekstovi i zašto u njima ima toliko tišine, kao i o ljubavi, sumnji, muškarcima i ženama, i o tome kako reči leče.
Kada ste prvi put poželeli da napišete knjigu i da li ste tada verovali da će vaše reči dopreti do toliko ljudi?
Iskren da budem, dugo sam pisao bez namere da svojim tekstovima i crticama dam neku opipljivu formu. Kada sam izdao svoju prvu knjigu "Diši, da prođe", bio je 4. jul. Tiraž je bio skromnih 500 primeraka. Pomislio sam, to je to, biće dovoljno knjiga do kraja godine. Međutim, čim sam se probudio 5. jula, prvo što sam uradio bilo je da pozovem štampariju i ugovorim novi tiraž. To dovoljno govori o tome koliko sam verovao u sebe kao pisca. I dan-danas sumnjam. Verujem da me je upravo ta neprestana sumnja i oblikovala.
Da li je postojala neka izjava, neko osećanje ili događaj koji su vas podstakli da je napišete?
Znao sam da na koricama knjige treba da piše "Diši, da prođe". Verujem da ta rečenica nosi snažnu poruku, jer je disanje naša prva linija samoodbrane. Na kraju krajeva, život nam prođe u disanju, a kamoli nešto što je manje od toga.
Mnoge vaše reči ljudi dele kao ljubavne poruke. Pišete li više iz sećanja ili iz maštanja o ljubavi?
Pokušavam da pronađem inspiraciju za ljubav u svemu, ali i za ne-ljubav. Ljubav je nevidljiva, ali se vidi kada je nema. Bavim se ljubavlju, ali isto tako ponekad napomenem da beli "rendžrover" sa crvenom mašnom ne znači baš uvek ljubav.
Vaši tekstovi često dirnu u srce – da li vam se dogodilo da vam oči zasuze dok pišete?
Nije nikada, ali kada sam završio "Knjigu za more" i uzeo da je čitam, bio sam baš blizu toga, jer je vratila neke nepovratne trenutke. S godinama sam, izgleda, postao prekaljen, dok je mlađem meni to bila noćna rutina.
Da li vam je neki muškarac rekao "kao da ste pisali o meni"?
Verovatno jeste, jer su se s vremenom i muškarci zainteresovali za moje pisanje. To je sjajno jer smatram da umetnost ne sme i ne treba da bude polno orijentisana – umetnost je uniseks.
Mislite li da je i dalje sramota da muškarac kaže kako ga je nešto zabolelo?
Ljudi smo, naravno da nije sramota, ali ne treba plakati nad svojom sudbinom, već reći: "Okej, teško mi je, imam problem, ali hajde da ga rešim! Ne treba ostajati u problemima, već pošto-poto izlaziti iz njih."
Pišete li o stvarnim ženama iz svog života ili su one spoj svih koje ste voleli i izgubili?
Svaki moj tekst ima ljudsku formu koja ga je pokrenula i inspirisala. Ne mora nužno to biti žena koja ima glavnu ulogu u mom životu, mogu to biti i slučajni prolaznici – češće sam čovek slučajnih prolaznika.
U vašim tekstovima često se oseti tišina – zašto mislite da ljudi više pamte neizrečeno?
Zato što se više prećuti nego što se kaže, a istina je obično u prećutanom.
Šta vam je teže, kada ćutite ili kada napišete sve?
Oboje je nezgodno, dešava mi se da nešto želim da kažem, ali reči sve upropaste. Tada vidim koliko je vokabular zapravo nedorastao nekim unutrašnjim osećanjima. Zato pisanje smatram najtežom formom za iskazivanje emocija, jer reči same po sebi ograničavaju, a da ne govorim o gramatici. Rezime – teško mi je da prećutim, ali ponekad mi je još teže da napišem.
Šta biste voleli da vam kaže neka žena, a da to do sada još niste čuli?
Mislim da to ne bi bila rečenica, već reč, dva slova...
Za koje svoje reči biste voleli da ostanu iza vas?
Sve što budem napisao za života, a vreme će filtrirati ono što je važno.
Šta biste želeli da ljudi osete kada zatvore korice vaše knjige?
Da se osećaju bolje i da budu bolji ljudi. Mada sam, uopšte uzevši, sasvim siguran da moje knjige čitaju dobri ljudi. Neka za kraj ostane zapisano: ja sam pisac dobrih ljudi.
Reči koje leče dušu
Pisac Đura Kelj otkriva nam koliko je pisanje ne samo stvar talenta već i hrabrosti da se bude iskren i osećajan. U svetu gde se mnogi kriju iza maski, on nas podseća na snagu tišine i moć reči koje ne moraju biti glasne da bi dotakle dušu. Njegove knjige "Diši, da prođe", "Mir More Ljubav", "Mnoga ne možeš si mogla", "Knjiga za more" i "Cvetaj" trajni su saputnici svih nas koji tražimo smisao i utehu u svakodnevnom životu.
Zabranjeno preuzimanje dela ili čitavog teksta i/ili fotografija/videa, bez navođenja i linkovanja izvora i autora, a u skladu sa odredbama WMG uslova korišćenja i propisima Zakona o javnom informisanju i medijima.
BONUS VIDEO: