Na današnji dan, 11. jula, rođen je Rodoljub Rođa Raičević, muzičar koji je svojom emocijom i glasom zauvek obeležio jednu eru domaće scene. Da je ostao među nama, danas bi proslavio 68. rođendan. Nažalost, život mu je prerano prekinut 2001. godine, u 44. godini, a okolnosti njegove smrti i dalje su obavijene velom misterije.
Poznat po baladama koje su dirale u srce, hitovima kao što su "U tebe sam zaljubljen", "Tako je suđeno" i "A ja imam tebe", Rođa je postao miljenik publike širom regiona, a posebno ženske publike koja ga je obožavala zbog nežnog glasa i šarmantnog nastupa.
Od nestašnog deteta do muzičkog umetnika
Rođa je rođen 1957. godine u Nikšiću, gde je završio osnovnu i nižu muzičku školu, a srednju školu pohađao u Podgorici. O svom detinjstvu je s osmehom govorio:
"Gotovo da nije bilo dana a da nisam dobijao batine, bio sam poprilično nemirno dete, a poslušan baš kad sam morao. Najviše sam voleo da kradem biciklu iz komšijske bašte!"
Nakon preseljenja u Beograd 1976. godine, upisao je Fakultet muzičkih umetnosti, ali formalno obrazovanje nije priveo kraju. Umesto toga, posvetio se muzici – i to s punim srcem.
Put do uspeha
Prvi ozbiljniji muzički angažmani stigli su tokom nastupa u Budvi, da bi ubrzo zakoračio i u beogradski noćni život, svirajući po kafanama i klubovima. Bio je deo grupe "Rokeri s Moravu", a potom i orkestra Miše Mijatovića. Njegov autorski talenat prvi put se ozbiljno istakao kroz pesmu "Godine idu" koju je otpevala Nada Topčagić.
Prijatelj velikih imena
Pre nego što je sam zasijao kao pevač, Rođa je komponovao za brojne poznate zvezde domaće scene – Anu Bekutu, Nadu Topčagić, Biljanu Jevtić, Lepu Brenu, Milana Babića, Miru Škorić, Cakanu i mnoge druge. Iako je lično naginjao pop zvuku, sarađivao je uglavnom sa narodnjacima.
Bio je poznat kao šmeker koji je imao slabost prema lepim ženama. Estradom je kružila priča o njegovoj platonskoj ljubavi prema pevačici Bubi Miranović. Nikada nisu bili u vezi, ali se verovalo da je upravo ona ostala njegova najveća nepreboljena emocija.
Godina kad je sve eksplodiralo
Godina 1993. bila je prelomna. Album "Tako je suđeno" lansirao ga je među najveća imena, a nagrade su počele da pristižu jedna za drugom. Rođa je skromno rekao:
"U trenutku uručenja nagrade, bio sam toliko uzbuđen, da, kad je trebalo da kažem nekoliko reči, sve sam zaboravio!"
Stil koji se pamti
Njegov muzički izraz bio je spoj prefinjenosti, emocije i stila. Rođa je bio protivnik kiča i estradnog spektakla po svaku cenu. Govorio je:
"Moj cilj je da se muzikom bavim na kulturan način, bez skakanja po stolovima, bez foliranja. Želim da u pesmama budem ono što sam ja, a to je pre svega jedan kultivisaniji način mišljenja, pevanja i komuniciranja."
Zbog boje glasa i senzibiliteta, često su ga poredili s Oliverom Dragojevićem, na šta je odgovarao:
"Verovatno je to poređenje zbog boje glasa. Nisam svesno išao na to. Narodu nedostaju takve pesme i takav zvuk, normalno je što sam svojim pesmama popunio tu prazninu."
Misterija Rođine smrti
U godini kada je preminuo, Rođa je izdao album posle četiri godine pauze, tvrdeći da mu nije bilo toliko stalo da bude prisutan dok ne skupi dovoljno dobre pesme. Posle "Sudnjeg dana" 1997. čekalo se do te kobne 2001. i albuma "Da bog da".
A onda je osvanula i šokantna vest, 7. oktobra, da je pevač pronađen mrtav, i da je smrt najverovatnije usledila zbog predoziranja narkoticima. Spekulisalo se o uzroku smrti i okolnostima pod kojima se ona dogodila.
Iduće godine doneta je presuda u procesu koji je pokrenut protiv osoba koje su proglašene krivim za Rođinu smrt.
"Slobodan Dubajić osuđen je juče na pet meseci zatvora zbog nepružanja pomoći pevaču Rodoljubu Rođi Raičeviću, po njegovom uzimanju prekomerne doze heroina. Mesec dana više, za isto delo, dobila je Rada Lazić. Sud je Lazićevu oslobodio optužbe da je Raičeviću dala drogu na uživanje, jer tokom vođenja postupka za to nisu pronađeni dokazi. (...) Rodoljub Raičević preminuo je u rano jutro 7. oktobra prošle godine u Dubajićevom iznajmljenom stanu u Ulici 27. marta. U stan je došao na Dubajićev poziv, a pored njih dvojice i Rade, tu je bilo još pet devojaka iz poslovne pratnje. U jednom momentu ušao je u kuhinju, ušmrkao heroin i ubrzo zaspao. Pošto su videli da je bled i da mu je disanje otežano, Rada je rekla da mu se da rastvor soli i vode i da će mu biti dobro. Međutim, ispalo je drugačije. U svom nalazu, veštak sa sudske medicine Branimir Aleksandrić rekao je da ne postoje parametri pomoću kojih bi sa sigurnošću tvrdio da bi Raičević ostao živ da mu je na vreme ukazana lekarska pomoć. Ostavio je mogućnost da mu ni pružena terapija ne bi pomogla. Naveo je da su tokom obdukcije Raičevićevog tela na njegovoj jetri i gušterači uočene degenerativne promene, koje nastaju ili od dugogodišnjeg uživanja droge ili od alkohola", pisalo je u novinskm izveštaju iz 2002.
Estrada u šoku
Rođini prijatelji i kolege nikada nisu poverovali u to da je umro od opijata.
"Znala sam ga kao čoveka koji ne pije, ne puši, a onda sam čula da ga je odnela droga. To mi je i dalje nejasno", ispričala je pevačica Dragica Radosavljević Cakana.
Nada Topčagić bila je podjednako potresena:
"Niko od nas nije znao da je sklon porocima. Kad sam čula da je umro u stanu u kojem je bilo droge, bila sam šokirana..."
Njegov lični stav prema porocima bio je jasan:
"Kada vidim pijanog čoveka, ospice dobijem. Kafane pune dima i bahatost ne podnosim, to mi je odvratno. Nisam boem, ali sam pesnik i muzičar bez alkohola."
Zagonetni kofer i izgubljene pesme
Nakon njegove smrti, zagonetan kofer ostao je na hodniku zgrade, po koji niko nikada nije došao. Legenda kaže da je svesku sa neobjavljenim pesmama uzeo jedan poznati pevač, koji je kasnije te pesme snimio i potpisao sebe kao autora.
Njegov bratanac Zoran Raičević ovako ga se seća:
"Pamtim ga kao čoveka velikog srca i duše koji je uvek bio tu za svoje najbliže. Takvu harizmu i energiju nikada neću moći da zaboravim. On je bio moj lični heroj."
Na porodičnom groblju u Nikšiću, uz grob je podignuta i spomen-česma u njegovu čast.
Iako je njegov put prerano prekinut, Rođa Raičević ostaje upamćen kao umetnik koji je na scenu doneo sofisticiranu emociju i muziku koja i danas živi. Njegove pesme nisu samo hitovi, već i uspomene na vreme kada su emocije bile važnije od spektakla – a glas bio dovoljan da dotakne srce.
BONUS VIDEO: