8. maja 1980. godine, na Dedinju, u Kući cveća, uz prisustvo 209 delegacija iz 127 zemalja, 700.000 ljudi i direktan televizijski prenos pogrebne procesije sahranjen je Josip Broz Tito.
Ttito je preminuo 4. maja i tog dana cela Jugoslavija je stala. Suze su se lile niz lice svih generacija, na svakom koraku i svakoj ustanovi, a ljudi su se skupljali sa svih strana kako bi odali počast maršalu.
Tog dana u Jugoslaviji je sve stalo. Učenicima, tadašnjim Titovim pionirima, učitelji i nastavnici su grcajući u suzama saopštilu tužnu vest. Kako je to izgledalo, otkrila nam je Marija, novinarka i saradnica "Lepe&Srećne":
"Imala sam tada osam godina i, iako sam bila dete, bilo mi je jasno da se nešto strašno dogodilo. Ta turobna tišina, uplakana lica nastavnika, učitelja, pa i roditelja, govorili su mi da više ništa neće biti isto. Sećam se da sam bila u školi kada nam je učitečljica saopštila da je maršal Tito umro. Grcala je u suzama, a i mi sa njom", podelila je sa nama svoje sećanje Marija.
Pogrebno vozilo krenulo je 5. maja
Uz direktan televizijski prenos, u ranim jutarnjim časovima 5. maja, kovčeg prekriven jugoslovenskom trobojkom iznet je iz Kliničkog centra u Ljubljani. To su učinili oficiri Garde, u prisustvu Titovog ađutanta, kontraadmirala Zvonimira Kostića. Kovčeg je smešten u pogrebno vozilo kojim je upravljao pukovnik Ivan Kužnik, zamenik komandira Specijalne auto-čete Gardijske brigade.
Prva stanica bila je zgrada Skupštine Socijalističke Republike Slovenije, obavijena crvenim somotom, na Trgu revolucije. Ispred zgrade okupio se veliki broj ljudi koji su želeli da odaju počast, ali prostor nije mogao da primi sve. U auli su se smenjivale delegacije koje su polagale vence, a kod kovčega su stajale počasne straže. Ispred su svirali Partizanski pevski hor, orkestar milicije i počasna četa JNA.
Nakon govora predsednika ljubljanske skupštine Marjana Rožiča, koji je rekao: "Opraštamo se od čoveka i revolucionara koji je uvek bio neposredan, za svakoga jasan i razumljiv, od dobrog čoveka, prijatelja svih nas, učitelja i rukovodioca istovremeno“, hor je otpevao "Pesmu Titu". Oficiri Garde su zatim uneli kovčeg nazad u pogrebno vozilo, koje je uz pratnju pet vojnih "kampanjola" krenulo ka železničkoj stanici.
Građani su duž cele trase bacali cveće, dok se ispred stanice okupljenima nije video kraj. Na vetru se vijorilo 50 ratnih zastava slovenačkih partizanskih brigada. U trenutku kada je kovčeg unošen u Plavi voz i smeštan u salon-vagon, akademski hor "Tone Tomšič" izvodio je "Svečanu pesmu" ("Jugoslavijo, borba te rodila"), kompoziciju koja je jedno vreme razmatrana kao buduća državna himna.
Plavi voz je krenuo ka Zagrebu u 8.30 časova. Duž pruge narod se okupljao u znak poštovanja, naročito na železničkim stanicama u mestima kao što su Kresnice, Litija, Zagorje na Savi, Zidani Most, Sevnica, Blanca, Krško, Brežice, Dolovi i Zaprešić, gde je voz usporavao prolazeći kroz mase ljudi.
Plavi voz stigao u Zagreb
Kada je Plavi voz stigao na Glavni kolodvor u Zagrebu, u 10:30, začula se centralna zagrebačka sirena a direktan televizijski prenos ponovo se uključio.
Orkestar JNA svirao je pogrebni marš "Slava herojima", oficiri Garde su izneli kovčeg i postavili ga na odar ispred stanice, čija je fasada bila prekrivena crvenim somotom i ukrašena velikom slikom pokojnog maršala. Tog dana Zagreb je postao mali za ljude koji su se iz svih delova Hrvatske došli da se oproste od predsednika.
Državni predsednik Gradske konferencije Saveza komunista Zagreba Dragutin Plašč održao je govor:
"U istoriji se rađa malo ljudi koji svojim nadahnućem, svojim umom i voljom pretvaraju misao u dela i snagu istorije. Jedan od njih je naš Tito", rekao je a nakon toga je hor pevao pesmu "Druže Tito mi ti se kunemo".
Plavi voz stigao u Beograd
Posle ceremonije u Zagrebu, kovčeg je unet ponovo u Plavi voz i krenuli su ka Slavonskom Brodu. Na svim stanicama voz su dočekivali građani, a na peron železničke stanice u Beogradu voz je stigao u 17 sati, nakon 574 pređenih kilometara.
Ispred grada-heroja Beograda govorio je šef beogradskih komunista Dušan Gligorijević: "Ogromnu i neizrecivu tugu i bol oseća svaki čovek naše zemlje. Nebrojeno puta ovde smo pozdravljali našeg voljenog druga Tita, izražavajući mu naše divljenje, podršku, poštovanje i ljubav. Danas Beograd prvi put dočekuje Tita u tišini", nakon čega su oficiri Garde preneli kovčeg s trobojkom u pogrebno vozilo.
Dan sahrane
Tačno u 12:25 krenula je povorka s platoa ispred Skupštine, a njom je komandovao general-pukovnik Miloš Stanimirović.
Na čelu povorke nalazili su se Titovi lični pratioci, pukovnici Sreto Milanović i Luka Perišić, koji su nosili zastave Jugoslavije i Saveza komunista. Za njima su išle zastave svih republika, a potom tri ešalona starešina i pitomaca Vojne akademije. Oni su nosili ukupno 341 ratnu zastavu brigada Narodnooslobodilačke vojske i partizanskih odreda, kao i 24 zastave međunarodnih brigada formiranih na teritoriji Jugoslavije.
Nakon njih koračala je stotina narodnih heroja. Sledeći u koloni bio je združeni odred oružanih snaga pod komandom pukovnika Andrije Šilića. Bio je podeljen u pet ešalona - pešadiju, ratno vazduhoplovstvo, mornaricu, jedinice teritorijalne odbrane i pripadnike milicije. Iza njih su išli regruti JNA i omladinci koji su nosili vence.
Drugi deo kolone započinjao je vojni orkestar Jugoslovenske narodne armije koji je, bez prestanka, izvodio posmrtne marševe. Sledio je ešalon Garde, zatim grupa generala i visokih oficira.Oni su na pet crvenih jastuka nosili sva odlikovanja Josipa Broza, predvođeni general-pukovnikom Dušanom Pekićem koji je nosio tri Ordena narodnog heroja.
Na kraju, vojna "kampanjola" kojom su upravljali pukovnik Agbaba i pukovnik Kužnik, vukla je lafet brdskog topa "B-1". Na lafetu je bio kovčeg prekriven zastavom Jugoslavije - simbol poslednjeg ispraćaja čoveka koji je decenijama vodio državu.
Ceo svet gledao je u Beograd
Pored lafeta hodalo je dvadeset ljudi: deset oficira Garde i deset radnika iz Srbije. Među njima su bili petorica rudara iz Vreoca i petorica metalskih radnika iz Beograda.
Odmah iza lafeta išao je Titov ađutant, kontraadmiral Zvonimir Kostić, a zatim Jovanka Broz, njegovi sinovi Žarko i Miša, kao i ostali članovi porodice. Za njima su u povorci bili savezni, republički i pokrajinski funkcioneri, partijski rukovodioci, predstavnici akademija nauka i lekari koji su brinuli o Titu.
Duž cele trase, dugačke četiri kilometra, formiran je špalir koji su činili gardisti, pitomci Vojne akademije, radnici, omladinci i građani pristigli iz svih delova Jugoslavije – ukupno oko 700.000 ljudi.
Povorka je stigla u Užičku ulicu u 14.30 časova. U dvorište rezidencije i Kuću cveća ušli su samo oni koji su nosili zastave, odlikovanja i vence, narodni heroji, vojni orkestar, počasna jedinica Garde, lafet sa kovčegom, ađutant, najuža porodica i najviši državni i partijski vrh.
Bila je to najveća državna sahrana!
Jovanka izbačena iz vile posle sahrane, pa dobila i pretnje
Jovanka se nijednom nije oglasila javno nakon suprugove smrti. Prvu izjavu dala je za list Politika i tom prilikom otkrila da su se prema njoj vrlo loše ophodili.
"Odmah posle Titove smrti izbacili su me kao kofer iz Užičke 15 (adresa vile u kojoj je živjela s Titom), u spavaćici, bez ičega, bez prava da uzmem bar neku našu zajedničku fotografiju, pismo, knjigu, odeću, i bez moje volje 'strpali' u kuću, rekoše privremeno, u kojoj živim gotovo tri decenije", rekla je Jovanka Broz. Udovica bivšeg jugoslovenskog lidera navela je da je, s jedne strane, za javnost bio priređen veličanstven pogreb njenog supruga na koji su došli "skoro svi državnici sveta da tom velikom čoveku odaju poštu".
"S druge strane su ljudi koji su s mojim mužem poslednjih godina njegovog života radili šta su hteli, takođe i sa mnom, i na kraju me pokrali", rekla je Jovanka Broz.
Ona je tvrdila da je posle Titove smrti od nje traženo da potpiše papir na kojem piše da sve ostavlja državi, što je ona odbila.
"Rekla sam da to niti mogu, niti hoću jer moram od nečega živeti", rekla je Jovanka Broz i navela da joj je preneta poruka da "ćuti i bude srećna što je ostavljaju živu".
BONUS VIDEO:
