NIKO MI NE ULAZI U KUĆU, NIGDE NE IDEM, TAKO MORA BITI… Gorica Nešović o teškoj bolesti i životu u samoizolaciji

Oboleli od šećerne bolesti u najvećem su riziku da se inficiraju korona virusom, a u ovu grupu pacijenata spada i novinarka, TV lice i popularna radio voditeljka Gorica Nešović, koja je pre nekoliko godina saznala da ima dijabetes… Bio je to šok za nju. Njena priča je dokaz da je dijabetes, koji pogađa sve veći broj ljudi, pravi tihi ubica, jer ga je otkrila tek 10 godina pošto joj se pojavio. Zbog korone, Gorica je danas u samoizolaciji.

Nisam imala pojma da sam bolesna

− Kada sam saznala da imam dijabetes – bio je to šok za mane! Mislila da to nekako moraš da osetiš, da osetiš da nešto nije u redu. Na primer, da sam stalno žedna, kao što mnogi kažu da je to jedan od prvih znakova za uzbunu. Ali ja nisam imala baš nikakve simptome. Baš ništa! Smršala sam naglo, to je tačno, ali pre toga sam promenila način ishrane. Mediteranska i ajurveda kuhinja su mi se dopale, krenula sam na jogu, htela sam da dovedem kilažu u red. Zato mi nije bilo čudno što gubim kilograme.

− E, odjednom, noge su mi nenormalno otekle. Cele noge. Nemam pojma šta se dešava… Naravno, koga drugo da pitam nego lekara. Odem da vidim šta je. Normalno, prvo su mi izvadili krv. I, uveče, zovu me iz laboratorije:

„Javite se u bolnicu odmah! Vama je šećer skoro trideset…“

− Muk. Šok. Nisam ni znala šta to tačno znači… Znala sam da je do sedam normalna visina šećera… E onda, iskreno da vam kažem, ne sećam se ničega više. Toliko sam se uplašila. Toliko sam bila u šoku… Nisam imala pojma šta da radim, šta se sada dešava, zašto toliko visoki šećer, kako nisam osetila… Odakle?? Bezbroj pitanja u glavi, bezbroj dilema, preslišavanja… I, otišla sam na endokrinologiju. Tamo su mi život spasli. Bukvalno. Spasli su me jer su mi promenili pogled na život. Tada sam shvatila da smo svi primitivci jer ne idemo kod doktora uopšte! Svi mislimo: ma zdrav sam, ništa me ne boli… Ni ja nisam išla na redovne preglede, priznajem.

Ne, Gorice, nisi umorna samo zbog godina

− Inače, pre nego što sam saznala da imam dijabetes, osećala sam veoma često da sam baš umorna… Ali, naravno pripisivala sam to godinama, poslu, jer deceniju i po ustajem u četiri sata ujutru. Teško je nadoknaditi te sate sna… Ali, kada mi je doktorka otkrila strašnu istinu da tako visok šećer u krvi imam bar 10 godina unazad… Da je on tu tavorio, čučao i skrivao se u meni – tek tada sam shvatila zašto taj prokleti dijabetes zovu „tihi ubica“. Strah me je obuzeo, ali znala sam da sada treba da slušam lekare.

Oporavak, lečenje

−Ležala sam u bolnici dve nedelje. Posle te dve nedelje rezultati su bili mnogo bolji, pa još bolji. Organizam se lepo oporavio, osećam se dobro. Više nisam tako umorna. Ali, molim vas: merite šećer, odmah, sada! Naučite iz moje priče. Sada sam na insulinu, četiri puta dnevno insulin, šest puta dnevno merim šećer u krvi, merim se na vagi jednom dnevno. Svi rezultati su u granicama normalnog. Vodim dnevnik.

− Sat vremena pre obroka i dva sata posle obroka, u dnevnik pišem visinu šećera. Drugačije se hranim, jer hranom može mnogo da se pomogne. Šećer održavam na granici: pet, šest, sedam… Dobro je dok je broj jednocifren. Radim sve što su mi lekari rekli. Da mi je neko rekao pre 20 godina da ću samoj sebi da dajem injekcije. Ali, i to postane normalno, ništa strašno. Ja sam poslušan pacijent, jer je to jedino što treba da radim: da volim malo više sebe i da vodim računa o zdravlju. Kad nisam to ranije radila.

A onda je došla i korona. Samo nam je još to trebalo…

− Otkako je počela pandemija, radim od kuće. Imam svu pažnju i razumevanje kolega, pa se ja u program koji vodimo Dragan Ilić i ja, uključujem telefonom nekoliko puta u toku emisije. Tako su mi oni predložili kada je počelo sve ovo i ja sam od početka pandemije u samoinicijativnoj samoizolaciji. Sa mojom doktorkom sam dogovaala kontrole na šest meseci. Sada nema potrebe da idem češće. Merim šećer svaki dan, nema potrebe za lekarom jer sve držim pod kontrolom.

− Ali, taman kad i pomisliš da je sve u redu, eto desi se nešto. Tako je meni pukao krvni sud u oku i dva puta sam morala kod lekara zbog toga. Tamo, na očnoj klinici je sve besprekorno, zakazala sam pregled i sve funkcioniše odlično. Jeste gužva, ne znam zašto neki ljudi i u ovo doba neke ne tako hitne stvari žele da reše, ali dobro… Ipak, kada imate zakazano, sve ide brzo, pa ni taj odlazak kod lekara nije bio rizik za mene. A kada je reč o kontrolama dijabetesa, one su, takođe, kako treba. Jer, vi ostvarite dobar kontakt sa lekarima, kada pratite i poštujete ono što vam govore, onda oni lepo prate i vas i sve u redu. Nemam nikakvih primedbi ili problema…

Socijalni život, da prostite – nemam!

− E, u ovoj samoizolaciji, da prostite, socijalni život nemam! Niko mi ne ulazi u kuću. Nigde ja ne izlazim. Napravila sam neki ritam, neke rituale čime ću da se bavim u toku dana. Ja nisam paranoičarka, da se razumemo, ali ipak je takva situacija da je bolje da se sačuvam. Nema kukanja, tu su TV, radio, internet, podkastovi, čitanje… Ništa strašno to nije. E, sada, ko ima „neizdrž“ da svojim očima mora sve da vidi i proveri – njemu je možda teže. Ali, ja sam u nekom tenutku zaista imala ugroženo zdravlje i od tada sam štreber. Još samo da mi se sredi ovo u oku… Jer, i to je posledica šećera, nije neuobičajeno… Potera jedno, pa drugo pa treće, pa se nešto novo pojavi. Tako je sa dijabetesom, Ali, ja sama sebi kažem: sada plaćaš danak svojoj neodgvornosti i to je to.

− Ali, i ako vam se desi nešto ovako – nema kukanja! Moja filozofija je: Jel se desilo? Jeste. Sada nema nazad nego napred, hajde da vidimo šta možemo da uradimo da to popravimo. I onda se i popravi! Tako ja pristupam celoj ovoj mojoj situaciji što i drugima savetujem.

 Izvor: eKlinika