TAMARA ALEKSIĆ RUŠI SVE PREDRASUDE O GLUMICAMA: Moj je put "meni na obraz"!

Retko koja glumica mlađe generacije poseduje tu kameleonsku sposobnost da vešto pliva u svim vodama, kako u teatru tako i na filmu i televiziji, s podjednakim šarmom, umećem i žarom. Stoga i ne treba da čudi što Tamaru Aleksić smatraju jednom od najtalentovanijih mladih glumica. Publika ju je zavolela kao Lenku Dunđerski u seriji „Santa Maria della Salute”, da bi s tom ulogom osvojila i nagradu „Carica Teodora” na Filmskim susretima u Nišu.

Božanstveno. Naporno. Izazovno. Biti okružen svakodnevno divnim, veselim, vrcavim ljudima, sjajnim profesionalcima, ima li šta lepše?

Čime vas je osvojio njen lik, kakav je osećaj oživeti jednu istorijsku ličnost?

Svojim postojanjem, svim onim što je radila i postigla; motivacijom koju je posedovala; zaštitničkom ljubavlju koju je gajila prema suprugu, deci, narodu; dobotvornim radom kojim se bavila; obrazovanjem i hobijima koje je negovala. To je posebna, slojevita ženska uloga, ako mene pitate.

Uskoro ćete igrati i Dejzi, na koji način ulazite u lik, kako teče proces transformacije?

S radošću se vraćam toj ulozi. Dejzi iz romana možete shvatiti jedino ako pročitate i nešto o Zeldi, supruzi pisca Skota Ficdžeralda. Mislim da sve dosadašnje ekranizacije i sva tumačenja njenog lika nisu bili pravedni u odnosu na to kakva je ona bila ličnost. Žena koja kaže rođaku, s kojim je odrasla i koga smatra najbližim: „Nadam se da će moja ćerka biti glupača. Ne gledaj me tako, pa to je najbolje što žena može biti u ovom svetu: lepa, mala glupača”, zaslužuje mnogo više od prostog tumačenja da je „površna, tupava, razmažena ženska”.

Kako izgledaju probe posle ovako dugačke pauze, je li vam gluma nedostajala?

Nedostajala je, svakako, ali bih slagala kada bih rekla da mi je bilo dosadno za vreme izolacije. Postoji toliko novih hobija, knjiga, filmova, misli, kojima čovek može da se posveti, da bi bilo nefer prema njima reći da je to bio težak i dosadan period.

Jednom ste rekli da posle Lenke više nikada nećete biti isti. Kako vam je bilo u njenoj koži?

Lenka me je naučila emotivnoj hrabrosti – da osećanja nisu znak slabosti, već iskrenosti prema samom sebi.

Zarad uloga vi ste smršali, ugojili se, menjali boju i dužinu kose... Prijaju li vam te transformacije, u kojoj ste najviše uživali, a na koju nikada ne biste pristali?

Bile one primetne spolja ili ne, prijaju mi. Mnogo mi znači kada mi neko kaže da sam drugačija iz uloge u ulogu, menjala ja svoj izgled ili ne. Kada neko primeti da si promenio sam izraz lica, gestove, mimiku, način govora, boju glasa – i te kako mi imponuje, jer sam ja sebi uvek ista. Valjda zato što se fokusiram na to da razumem nečiju psihu, pa pritom ispliva i nešto u njegovom izgledu, što ja ponekad i ne primetim, a ponekad svesno nađem i iskoristim. A na šta ne bih pristala? Na bilo šta što bi bilo nametnuto zbog moje ili rediteljeve nemoći.

Da li ste zadovoljni profesionalnim putem kojim koračate?

Ne znam koliko je taj put uspešan, ali je moj. Što bi rekli u Crnoj Gori, „meni na obraz”. To mi je bitno.

Ima li kod nas dovoljno uzbudljivih ženskih uloga za mlade glumice?

Ne. Mislim da ima uzbudljivih uloga, gde se može izaći iz okvira opisnog prideva glavnog muškog protagoniste, ali i to je retko. A posebno ženskih likova kao subjekta.

Od svih uloga koje ste igrali, koji lik vas je dotakao na poseban način? 

Na svim ulogama sam zahvalna. Svaka me je oblikovala, kako glumački tako i ljudski, i od svake sam nešto naučila. Možda me je najsnažnije uputila na sebe Grejs iz predstave „Dogvil” Kokana Mladenovića. To je bio najintenzivniji kurs borbe s onim što ti je usađeno, načina borbe protiv zla, vođenja računa o sebi da bi mogao voditi računa i o drugima, kao i borbe između dobra i zla unutar svakog čoveka.

Glumci su oduvek bili u žiži javnosti, pa su tako nastale i mnoge predrasude o tom pozivu. Koji kliše vam najviše smeta?

Da smo „javna svojina”. Jednom sam čula kako je to izgovorila jedna voditeljka i bilo mi je zlo. Postoji manjak empatije i sagledavanja nas kao ljudskih bića, a svi mi to jesmo, kao i svi ostali koji se javno eksponiraju jer se bave takvim poslom. Svojatamo ih kao da su igračke, a ne ljudska bića koja imaju svoje živote, svoje probleme, loše i dobre dane... Očekujemo da su nam uvek na usluzi, spremni za fotke, dopisivanje, razgovor, da pamte svaku osobu koju su ikad upoznali… Najviše me je zabolelo kada je neka žena počela da ogovara jednog kolegu koji nije hteo da se fotografiše s njenim detetom, „pa on je ovakav, pa on je onakav”... A ja nisam smela da joj kažem, pošto je to njegova intima, da u tom trenutku njegova partnerka umire od teške bolesti.

Šta vam je gluma donela a šta odnela?

Mislim da mi nije ništa ni donela niti odnela, već samo ubrzala neke procese u meni koji su već bili usađeni.

Glumci važe za osećajne ljude, koji prebiraju po najtananijim emocijama da spoznaju istinu. Da li se zbog toga ponekad osećate ranjivo?

Verujem da dopustiti ranjivost predstavlja najveću snagu koju čovek sebi može da priušti.

Jednom ste rekli kako je za vas gluma istina, koje istine ste do sada spoznali?

Raznorazne istine su me oblikovale da budem osoba koja sam sada. I to i dalje nije finalna verzija mene, ali je put k osobi koja mi ne smeta, naprotiv – koja želim da postanem. Od svakog lika koji tumačite pokupite po nešto. Za mene je gluma istina jer vi izgovarate nečiju istinu, istinu lika koji tumačite. Vi ste jedini advokat koga on ima u tom trenutku dok pokušavate da nađete zajednički jezik između njega i sebe samog. Unutar toga pokušavate da razumete to biće koje branite i otkrivate sebi sebe, u procesu. Neprestano preispitujete svoje biće u različitim okolnostima, sličnostima i razlikama u pogledu reagovanja, želja, nadanja, načina postizanja ciljeva, patnje, svega.

Kako brinete o svom zdravlju, i fizičkom i mentalnom?

Bavljenjem sobom i ljudima oko sebe. Priznavanjem, ponekad uspešnim, ponekad ne, svojih slabosti, mana, ali i vrlina, kao i njihovim prihvatanjem, uz stalne pokušaje da ih modifikujem – u skladu s onakvom osobom kakva bih želela da budem i s kojom bih bila u miru.

Šta vam je u životu potrebno za sreću i zadovoljstvo?

Moji ljudi i moja autonomnost. Jedno ne isključuje drugo.

Kakva osoba, glumica, umetnica i žena težite da budete?

Svoja.

Tekst: Milica Prelević

Izvor: Lepa&Srećna