Među više od 100 uloga u filmovima i predstavama u bogatoj karijeri naše proslavljene glumice Ljiljane Blagojević (59) i brojnih nagrada, među kojima je i Vitez Srbije za glumu na šestim po redu Vidovdanskim svečanostima na Zlatiboru, koju je dobila kao jedina žena među sedam laureata, pronašli smo simboliku velikog praznika i titule koju su nekad dodeljivali vladari.

Film Sinovci koji je Ljiljana producirala i u kojem igra glavnu ulogu svojevremeno je bio nagrađen Zlatnim vitezom na filmskom festivalu u Moskvi, dok je ona dobila nagradu za glumu. Tema filma je stradanje muškaraca u Srbiji, vitezova svih epoha naše istorije. Sedam godina kasnije uručena joj je nagrada Vitez kulture.

- Ništa nije slučajno. Čovek potroši ceo život, a ako je dosledan sebi na putu koji gradi, onda se mogu desiti ovakve stvari. Nama na ovim prostorima jeste svojstveno da budemo vitezovi, ali to nije lako - priča Ljiljana.

Jeste li vi viteškinja?

- Mislite, kao dramaturškinja i pedagoškinja, što bi rekli po ovom novom? (smeh) Ne znam kako se kaže: viteškinja ili vitezica, ali ja ću ipak ostati dosledna sebi kao svi vitezovi, pa ću reći da sam vitez. Vitezovi su plemeniti i gordi, ali pre svega odani.  

Otvoreno pričate o tradiciji, istoriji srpskog naroda, za razliku od mnogih kolega koji to verovatno ne smatraju modernim?

- Ne samo što nije moderno već je i konzervativno, a pre svega nije unosno pričati na tu temu. Čovek uvek mora da bude dosledan sebi. Ja volim svoj narod. Ako to mogu jedan Englez ili Francuz, zašto ja ne bih volela ovo ovde? Nikada ne bih zaboravila tradiciju i poreklo, niti bih se njih odrekla.

Koliko je danas teško ostati dosledan sebi?

- Uvek je teško, ali nije unosno. Doslednost ne znači da će vam se vrata otvoriti. To što sam takva, biće dobro za moje potomke koji će jednog dana reći: „Da, da, naša baba je bila takva i takva“. Danas je unosnije presvući kaputić, promeniti ćurak i misliti drugačije: potpisati jednu, petu, desetu pristupnicu. Vreme je takvo da ko je blizu vatre, njega ogreje, a ko nije blizu, ne ogreje ga. Ali, suviše ja imam godina iza sebe da bih na taj način razmišljala. Za mene su vrednosti ipak neke druge stvari i znam i da može i drugačije, ali samo ako ste od takvog materijala.

Zanimljivo je da je nekoliko vitezova danas izjavilo da nisu priznati u svojim sredinama.

- Da, to su rekli i Dejan Petrović i Dule Savić, a i ja to mogu za sebe da kažem ako uzmemo u obzir Republiku Srpsku gde predajem na Akademiji umjetnosti Slobomir P univerziteta. Imam i te kako problema da u Bijeljini ubedim ljude da treba da imaju pozorište i da bez njega potvrđujemo epitet koji nas bije - da nismo civilizovani, što, naravno, nije tačno.

Nekoliko dana nedeljno ste u Bijeljini, a po Srbiji gostujete s predstavama. Kada stižete da se posvetite unuci Mioni?

- Neko je rekao da će biti bogat onaj čovek koji bude imao vremena. Sada živimo užasno brzim vremenom koje nas potpuno lomi i ne da nam da se okrenemo porodici i našim dragima. Moram da kradem vreme da bih bila sa svojom unukom kao najmlađim članom porodice, ali i sa svojom majkom koja je, bogu hvala, još živa, kao najstarijim. Nekad mi bude žao što nemam više vremena jer će mi izmaći ono što čini život, a to je ljubav.

Kako usporavate brzi život?

- Uspevam nekako na uštrb manje sna i nepriznavanja da sam umorna. Kolege me nekad pitaju kako mogu tako dugo da izdržim, a ja odgovorim: „Mogu i hoću tako da razmišljam jer ako budem drugačije mislila, olenjiću se i to neću biti ja“.

Veoma ste smireni, odajete utisak osobe koja se ne nervira. Koji je recept za to stanje duha?

- Verovatno sam takvog karaktera. U kontaktu sam sa prirodom i s ljudima koje volim. To savetujem i vašim čitaocima: budite s dragim osobama i izbegavajte one koje ne volite jer će vas unesrećiti i unervoziti. Tačna je ona izreka: s kim si, onakav si.

Da li prirodu nalazite pored Dunava, u Zemunu gde živite?

- Ne samo tamo već i u Sremu - u Surduku i na moru, u Luštici. Volim da čujem ptice, žabe, vetar, ali priznajem da više volim zimu, kišu i sneg. Verovatno bih bila veoma srećna kada bih živela u nekoj nordijskoj zemlji. Svi se čude kad kažem da bih dala pet leta za jednu zimu. 

Da li ćemo vas uskoro gledati u seriji Budva na pjenu od mora?

- Mislim da ljudi iz produkcije imaju problem sa izborom emitera, ali oni najbolje znaju šta će biti. Što se mene tiče, ja ću ovog leta putovati i igrati u svojim predstavama Sokin i Bosina i u novom komadu Prevaranti.

Gde čuvate sve dobijene nagrade?

- Ljubiša Samardžić me je oduševio kada je sve svoje nagrade zaveštao Kinoteci. Impozantno deluje kad se sve to vidi. Ja imam dosta nagrada, ali ne toliko. One su na posebnom mestu u kući, a jednog dana, ako budu značile mojoj Kalini i mojoj Mioni, ostaviću im da ih čuvaju ili predaju nekom muzeju.

Tekst: Nenad Blagojević