- Od sivog betona napravila je malu zelenu oazu, a gotovo svaki kutak zgrade obogaćen je biljkama.
- Ljubav prema zelenilu nasledila je od oca, čije reči i danas pamti i prenosi svojim unucima.
- Njena ideja ubrzo je "zarazila" i komšije, pa je cela zgrada počela da dobija novo, zelenije lice.
Prof. dr Danica Aćimović iz Novog Sada odrasla je u severnom delu grada, poznatom po kućama sa velikim dvorištima, mnogo zelenila i raskošnim ružičnjacima. Gotovo svaka kuća bila je okružena cvećem, a priroda je bila sastavni deo svakodnevnog života.
Godinama kasnije, Danica se iz praktičnih razloga preselila u urbaniji deo grada, kako bi bila bliže poslu i lakše obavljala svakodnevne obaveze. U početku je uživala u svim prednostima života u urbanoj sredini, ali je vrlo brzo silni beton i sivilo počelo da je guši.
Ubrzo nakon preseljenja počela je da ozelenjuje otužnu, sivu zgradu u kojoj je živela. Malo po malo, prostor koji je nekada delovao hladno i bezlično pretvorio se u pravu malu oazu usred betona.
"Kao što postoji oaza u pustinji, tako je ovo moja mala oaza u ovoj pustinji od betona", rekla je Danica.
Svako mesto koje joj se učinilo pogodnim za biljke dobilo je svoju zelenu dekoraciju. Cveće i zelenilo pojavili su se tamo gde ih ranije nije bilo – čak je i požarno stepenište dobilo sasvim novi izgled, ali i novi život. Fasadne žardinjere više nisu bile suva i prazna zamisao arhitekte, već iz svake od njih sada proviruje zelenilo.
Ljubav prema prirodi Danici je još u detinjstvu usadio otac, čijih se reči seća i danas.
„Kako možemo da budemo tako nesavesni, a drveće nam prečišćava vazduh, pravi nam ozon, štiti nas od sunca i od vetra, a mi smo nesmotreni prema svom tom bilju? Bilju ne treba puno nege, samo malo vode“, prisetila se Danica očevih reči.
Danas se trudi da istu ljubav prema prirodi prenese i svojim unucima.
Njena mala zelena akcija nije, međutim, ostala samo njen lični projekat. Komšije su primetile šta radi i oduševljene njenim primerom počele su da rade isto. Tako je jedan naizgled običan stambeni prostor, zahvaljujući trudu jedne žene, počeo da dobija sasvim drugačije lice.
Priča profesorke Aćimović pokazuje da za promenu prostora ponekad nisu potrebni ni veliki novac ni veliki projekti. Dovoljni su dobra volja, malo truda i želja da se sivilo zameni zelenilom. A kada jedna osoba napravi prvi korak, vrlo lako može da pokrene i čitav komšiluk.
BONUS VIDEO