Nekadašnja prva dama Irana, Farah Pahlavi, danas ima 86 godina. Živi tiho, daleko od zemlje kojom je nekada koračala kao kraljica, balansirajući između Pariza i Vašingtona. U javnosti se pojavljuje retko, ali sa istom onom elegancijom koja je nekada osvajala Bliski istok. Njena životna priča, ispisana ljubavlju, gubicima i političkim prevratima, daleko je od bajke i mnogo je složenija od puke titule.
Rođena 1938. godine u Teheranu, Farah je odrasla u porodici sa vojničkom disciplinom i visokim obrazovanjem. Otac joj je bio oficir, a rano detinjstvo provela je u elitnim školama, najpre u Italiji i Francuskoj. Nakon njegove smrti, majka je preuzela čvrstu ulogu u njenom odrastanju, odgajila ju je bez hidžaba, ohrabrujući je da se školuje, da misli svojom glavom i da se ne zadovoljava prosekom. Te vrednosti pratile su Farah kada je u Parizu upisala arhitekturu, ne sluteći da će joj upravo taj grad promeniti život.
Na jednom diplomatskom prijemu sudbina joj je dodala najneočekivaniju ulogu – onu kraljice. Upoznala je šaha Mohamada Rezu Pahlavija, čoveka koga su mnogi smatrali autoritarnim vladarom, ali koji je u Farah video ono što nije uspeo da pronađe u svojim prethodnim brakovima: stabilnost, inteligenciju i iskreno partnerstvo.
"Znao sam da je ona žena koju sam čekao čitav život", priznao je kasnije.
Njihov brak bio je spoj ljubavi i državne misije. Šah je otvoreno želeo naslednika, a Farah mu je to i podarila – sin Reza rođen je 1960. godine. Ali, ona nije bila samo žena iza prestola. Imenovana je za šahbanu – caricu, ali i za regenta, što je značilo da bi u slučaju muževljeve smrti upravljala Iranom sve dok sin ne postane punoletan. To je bio istorijski presedan u zemlji u kojoj se ženski glas retko čuo. Kasnije mu je rodila još troje dece - ćerku Farahnaz 1963, sina Alija Rezu 1966. i čerku Lejlu 1970.
Farah je bila lice nove ere. Lepotom i šarmom osvajala je naslovne strane, ali je svoj uticaj koristila za mnogo više od modne estetike. Pokretala je muzeje, promovisala modernu umetnost, kupovala dela velikana poput Renoara, Gogena i Vorhola, i sve to sa željom da Iran postane kulturna sila. Zbog toga je prozvana "Džeki Kenedi Bliskog istoka", ali za razliku od glamurozne američke prve dame, Farah je imala stvarnu moć – i viziju.
U vreme njihove vladavine Iran je doživljavao procvat.Žene su išle na fakultete, poslovale, nosile miniće i slušale zapadnjačku muziku. Teheran je ličio na evropsku prestonicu, a kraljevski par je bio simbol novog, modernog sveta. Međutim, ta moderna slika nije svima prijala. Konzervativni delovi društva negodovali su zbog ubrzanog zapadnog uticaja i gubitka tradicionalnih vrednosti.
Uprkos spoljašnjoj slici sjaja, režim šaha Pahlavija bio je pod sve većim pritiskom. Političke tenzije su rasle, a šahovi protivnici, predvođeni ajatolahom Homeinijem, optuživali su ga za represiju, luksuz i gubitak identiteta naroda. Demonstracije su eskalirale u nasilje, a vojska je, pokušavajući da uguši proteste, izazvala krvoproliće koje je zauvek promenilo tok iranske istorije.
U januaru 1979. godine, Farah je, zajedno sa porodicom, bila primorana da zauvek napusti Iran. Ispraćena u suzama i tišini, započela je život u izgnanstvu koji će obeležiti duboka tuga i niz ličnih tragedija.
Najpre je izgubila muža – šah je preminuo 1980. godine u Egiptu. Potom i ćerku Lejlu, koja je, duboko pogođena životom u izgnanstvu, preminula u Londonu.
"Možete izgubiti dom, imanje, poziciju i voljene osobe, ali ne smete izgubiti dostojanstvo", izjavila je jednom prilikom Farah, pokazujući snagu koju je retko ko očekivao od bivše carice.
Danas, daleko od zemlje u kojoj je nekada vladala, Farah Pahlavi živi mirno, ali s jasno izraženom svrhom. I dalje se zalaže za prava žena u Iranu, oglašava se povodom kršenja ljudskih prava, i neumorno podseća svet na ono što Iran nekada jeste bio – zemlja umetnosti, mladosti i nade.
Evo kako Farah Pahlavi danas izgleda:
Njena priča nije samo priča o jednoj propaloj monarhiji. To je priča o ženi koja je volela kralja, ali živela kao borac. Priča o gubicima koji su je oblikovali, ali je nisu slomili. I na kraju, priča o dostojanstvu koje ni vreme, ni samoća nisu mogli da joj oduzmu.
BONUS VIDEO:
