- Valentina Obradović tvrdi da je rodila sina u šestom mesecu, čula njegov plač i držala ga u naručju, a zatim joj je rečeno da je beba umrla.
- Kaže da nikada nije dobila zvaničan trag ni dokument koji bi potvrdio šta se zaista dogodilo, pa decenijama traži istinu.
Neke priče ne završavaju se onda kada se zatvore bolnička vrata. Neke ostanu sa čovekom ceo život, posebno kada iza njih ne ostane ni odgovor. Valentina Obradović je u podkastu "Hrabrija nego juče" podelila svoju tešku životnu priču, a jedan od možda i najbolnijih i najemotivnijih trenutaka jeste rađanje bebe u šestom mesu trudnoće.
Kako nam je Valentina ispričala, ona je bebu videla, čula kako plače i nakratko držala u naručju. A onda su joj rekli da je beba umrla. Zvaničan trag o tome, kako kaže, nikada nije pronašla. Međutim, rečenica patologa bila je dovoljna da se posumnja u istinitost cele priče.
Valentina je na porođaj došla u šestom mesecu trudnoće. Kako je ispričala, prethodno su joj govorili da sa bebom nešto nije u redu, a danima su pokušavali da izazovu porođaj. U jednom trenutku ostavili su je samu, a upravo tada dogodilo se nešto što će zauvek pamtiti - porodila se i čula plač svog deteta.
"Kad je beba zaplakala, ja sam se uzela u ruke. I kad sam je ja već uzela, tu su pritrčali iz druge sale I svi su rekli: 'Jao, pa beba je u redu, u redu je', ja: 'Dajte mi, dajte'. Dali su mi je na minut možda, samo u ruke, kao lutka bukvalno. Dečak je bio. I onda su ga odneli i posle mi saopštili da je beba umrla", priča nam Valentina.
Na pitanje da li je ikada dobila neki zvanični dokument, ona nam je objasnila da je jedino dobila papir o navodnoj biopsiji deteta. Novu sumnju izazvao je I čovek kod kog su suprug i ona otišli da popričaju - njihov prijatelj i patolog iz bolnice.
"Suprug i ja smo otišli kod njegovog drugara koji je radio u našoj bolnici, patolog. On je pogledao to i samo je rekao: 'Najbolje da ovo zaboravite. Vrana vrani oči ne vadi'", sa velikim bolom Valentina se seća tih trenutaka u podkastu "Hrabrija nego juče".
Naravno, takvu stvar jedna majka nikada ne može da zaboravi, a Valentina se nada da će jednom da sazna istinu. Kako nam je objasnila, kada je u opštini zatražila umrlicu svoje bebe, naišla je na još jedan odgovor koji je produbio sve ono u šta sumnja godinama unazad.
"U opštini su mi rekli da ne postoji ni dokument da je dete živo, ni dokument da je umrlo. Da jednostavno nema nikakvog traga", rekla nam je Valentina, a onda dodala:
"Obzirom da je suprug preminuo, bar dok sam ja živa, volela bih da znam šta je bilo sa tim detetom", zaključila je Valentina koja je ipak posle nekoliko godina skupila hrabrosti i rodila sina Darka.
"Ceo život imam osećaj da je živa"
Međutim, Valentina je samo jedna od brojnih žena sa sličnim iskustvom. Nakon što smo na društvenim mrežama objavili kratak isečak epizode sa Valentinom, javilo se nekoliko žena sa sličnom pričom.
Iako je ova tema jedna od onih koje će zauvek biti tabu kod nas, iako mnogi zaključaju emocije pa nemaju snage da ponovo otvaraju ta sećanja, ili jednostavno ih je sramota da o tome pričaju, drago nam je što je tema pokrenuta.
Ovo su samo neki od komentara na društvenim mrežama:
- "Mojoj mami su nakon porođaja rekli da beba nije u redu, ali nisu dali jasnu dijagnozu. Rekli su da je beba slaba i da ne može ni da jede, te da iz predostrožnosti moja mama ne sme da joj bude blizu (pretpostavljam da bi sakrili pravu sliku). Mama se noću iskrala da vidi bebu. Kada je ušla u sobu u kojoj su se bebe nalazile, bebi je ispala duda i plakala je kao svaka zdrava beba. Mama joj je stavila dudu, a ona je tako snažno povukla da mojoj mami nije bilo jasno kako ne može da jede. Naišla je babica i izbacila moju mamu iz sobe, uz pretnju da joj se nikada više nije desilo da priđe bebi. Nakon nekog vremena majka je otpuštena kući i ubrzo im je javljeno da je beba, njen sin, a moj brat, preminuo. Bilo je to u maju mesecu 1977. godine", ispričala je jedna dama.
- "Mojoj pokojnoj majci, devojčica između nas dve… Ceo život imam osećaj da je živa", napisala je, a na naše pitanje da li je videla bebu, a u bolnici su joj rekli da je umrla, napisala nam je: "Da. Poslali su telegram dok je još bila u bolnici. Njima na dušu…"
- "Strašno, I ja sam tako prošla nažalost."
- "Strašno, žao mi je svih majki i očeva, ali barem se počelo sve više pričati o tome..."
- "Nikako nije moguće da se 'najbolje zaboravi'. Ne daj Bože nikom ovakvo iskustvo"
- "Kakav je to izgovor - vrana vrani oči ne vadi??? I najbolje je da to zaboravite??? Pa nije u pitanju vreća krompira već jedan život!!!"
Da li i vi poznajete nekog ko traga za svojom bebom?
Razgovor ne može da promeni ono što se dogodilo. Ne može da vrati godine niti da izbriše bol. Ali može da pokaže ljudima koji su kroz nešto slično prošli da nisu jedini i da njihova pitanja nisu nestala samo zato što je prošlo mnogo vremena.
A za Valentinu, jedno pitanje i dalje ostaje isto: Šta se dogodilo sa njenim sinom?
I dok god nema odgovor, ta priča za nju nije završena.
Pogledajte celu Valentininu priču jer nju sudbina nije štedela. Ono što je preživela, a i ono sa čime se i dalje se bori, teže je i od scenarija za film:
BONUS VIDEO: