Mina Mihailović: Borac u svetu tišine

Šestog novembra 2013. godine Mina Mihailović iz Beograda napuniće 25 godina i proslaviti svoj rođendan u samouverenom i optimističnom tonu, kojim je njen život obojen još od kad je bila beba. Ova danas uspešna arhitektica enterijera koja trenutno završava diplomski master rad na Fakultetu primenjenih umetnosti (smer dizajn enterijera i nameštaja) ne čuje od svoje druge godine, kada su doktori osim da ima zdravstvene probleme sa stomakom saopštili njenim roditeljima da njihova ćerka  ne reaguje na zvukove. 

- Jednom su mi rekli da mogu da radim kao agent jer umem da čitam sa usana sa pet metara udaljenosti - kaže sa osmehom. 

Mina danas najnormalnije komunicira sa ljudima, uveliko uči engleski jezik, a jedino joj je potrebno da sagovorniku može da vidi lice. 

- Pošto ne mogu da koristim telefon dosta mi znače nove tehnologije, poput SMS poruka i imejla. Slušni aparat mi omogućava da mogu da čujem zvukove, ali ne i da ih razumem. Jedno znači čuti, a drugo razumeti - rekla nam je Mina.

Dosta razumevanja je naišla dok se školovala, međutim nije uvek bilo tako.

- To mi je ponekad bio problem u školi jer su nastavnici umeli da pišući po tabli pričaju okrenutih leđa. Većina profesora na Akademiji lepih umetnosti imali su razumevanja, a i kada nekoliko njih nije, malo bih se nervirala, ali prelazila preko toga. Jedino po čemu sam drugačija od drugih studenata su moji stavovi i razmišljanja - kaže ova talentovana devojka koja do sada više puta izlagala svoje radove i učestvovala na radionicama.

- Na festivalu Mikser sam 2010. godine sam izlagala projekte dizajna nameštaja: čiviluk, police i klub sto kao i prototipove čiviluk i police, a naredne godine u timskom projektu "Kafana" napravila rasvetu "Lamppada". 

Pročitajte na sledećoj strani ko još, pored članova porodice, igra važnu ulogu u Mininom životu...

PageBreak Naša sagovornica nema mnogo slobodnog vremena jer ima toliko interesovanja da ne zna šta će pre da radi. Trenutno je zauzeta pisanjem diplomskog rada koji je posvetila Centru za rehabilitaciju govora i sluha, odnosno vrtiću Sveta Petka u Beogradu. Voli da se šeta sa prijateljima i psom Vikom kojeg je njen mlađi brat Luka dobio od porodice za osamnaesti rođendan, da čita knjige, sa sluša muziku i da putuje. Optimističan stav i vera u sebe i ispunjenje svake želje „doneli“ su joj i lepo poznanstvo sa jednim Milošem, apsolventom Građevinskog fakulteta, sa kojim je nakon druženja, počela da se zabavlja.  

- Upoznali smo se preko prijatelja i malo po malo postali bliski. Odmah mi se dopao jer je normalan dečko, jer nije sebičan, jer je pristojan i vaspitan. I što je veoma važno poštuje me i ima strpljenja i vremena za mene - iskrena je.

Na pitanje da li ima prijatelja sa sličnim problemom kao što je njen, mlada devojka odgovara da nema puno, ali jedno prijateljstvo posebno pominje. Nemam mnogo gluvih ljudi u svom okruženju jer nisam učila jezik govora pošto moji roditelji to nisu želeli. Redovno se čujem sa jednom gluvom drugaricom Sarom iz Nemačke sa kojom sam se upoznala na rehabilitaciji - kaže ova hrabra devojka.

Svesna je Mina svih problema osoba koje ne čuju u Srbiji, kao i činjenice da novim ljudima mora da više puta da objašnjava kako ne čuje i da mora da im čita sa usana, ali nema vremena da se žali. Ona voli da kaže da nije drugačija od drugih već da je pitanje samo koliko su drugi spremni da se naviknu na nju, odnosno da ulože malo vremena i strpljenja kojeg danas, čini nam se, ljudi u opštoj trci kao da ne žele da imaju. 

Tekst: Nenad Blagojević