Neutešna majka (56) platila samoubistvo: Izgubila sina jedinca na način koji se ne može ni zamisliti

• Vendi je izgubila sina jedinca pod šokantnim okolnostima, što je potpuno promenilo njen pogled na život.
• Pokušala je samoubistvo predoziranjem, prošla psihijatrijsku terapiju i primala lekove, ali nikada nije uspela da pronađe mir.
• Odlučila se za švajcarsku kliniku jer želi kontrolisan, miran kraj, bez traumatičnih posledica za druge.

Njeno putovanje do Pegasosa, kontroverzne „klinike za samoubistvo“ koja je pristala da joj pomogne da okonča život, planirano je više od godinu dana. „Jedva čekam“, priznaje, dodajući da je pokrenula digitalni brojač na telefonu čim je prošle godine dobila „zeleno svetlo“. Platila je 10.000 funti, napisala pisma voljenima, odabrala odeću u kojoj želi da umre i muziku koja će, kako insistira, biti poslednje što će čuti. „Možete izabrati bilo koju pesmu. Ja ću otići uz Ledi Gagu i Bruna Marsa, uz pesmu Die With A Smile.“

Ponovo se osmehuje, ovog puta malo kao da se izvinjava. „Nikada više nećete moći da čujete tu pesmu, a da ne pomislite na mene, zar ne?“

Vendi je izgubila jedino dete, sina Markusa, pre četiri godine, u šokantnim okolnostima. Od tada, kaže, nijedna terapija – a bilo ih je mnogo – nije uspela da je ubedi da život vredi živeti. Već je pokušala da sebi oduzme život, ali nije uspela, samo se zamalo pretvorila u "biljku".

Zato se obratila Pegasosu – želi, kako kaže, da se „posao uradi bolje“ sledeći put, u kontrolisanom i kliničkom okruženju. „Mogla bih da skočim s mosta ili zgrade, ali to bi ostavilo nekome ko me pronađe traumu za ceo život. Ne želim nikoga da opterećujem time“, kaže otvoreno.

Čak i u Švajcarskoj, koja je poznata kao destinacija za „turiste samoubica“, njen slučaj izaziva kontroverze. Suprotno popularnom verovanju, u švajcarskom zakonu ne postoji eksplicitno „pravo na smrt“, ali – za razliku od Velike Britanije – pomaganje u samoubistvu je legalno ako se ne radi iz sebičnih motiva.

U praksi, slučajevi zasnovani samo na psihijatrijskim problemima (bez fizičke bolesti) su najsporniji i kriterijumi su strogi. Organizacije moraju da pokažu da je stanje ozbiljno, dugotrajno i da ne reaguje na lečenje. Mnoge klinike takve slučajeve uopšte ne prihvataju, piše Daily Mail.

Ipak, Vendi je prošla procenu. Panel stručnjaka, uključujući psihijatre, odobrio je njenu prijavu nakon višemesečnih procena i uvida u celokupnu medicinsku dokumentaciju. Po dolasku u Švajcarsku, nakon završnog psihijatrijskog pregleda kojim se potvrđuje da ima kapacitet da donese odluku, biće joj omogućeno da okonča život.

„Moram sama da primenim lek, tako zakon nalaže“, objašnjava. „Oni postave braunilu u ruku, ali ja moram da okrenem ventil da krene. Onda – ding, ding, ding – za minut ste u komi, a minut kasnije vas više nema.“
Priča o tome kao da se sprema za odmor. „Oh, super sam organizovana. Gledala sam snimke i tamo je prelepo. Pogled na drveće i prirodu, mirno je. Jedini moj zahtev je da prozori budu otvoreni, da moj duh može da bude slobodan. A stvari koje sam ponela, uključujući kofer, tražila sam da daju dobrotvornoj organizaciji za životinje. Mrzim rasipanje, znate.“

„Jedina mana je što neću moći da doniram svoje organe, jer za to ne postoji opcija. Biću kremirana tamo, tako da neće biti ni potrebe za sahranom – ionako mrzim sahrane i ne želim da je imam. Moj pepeo će biti poslat porodici, a želim da ga raspu na ‘njegovoj’ klupi u parku, zajedno sa njegovim. Sve je već isplanirano.“

A šta je sa njenom porodicom u Velikoj Britaniji? Ako bi neko putovao s njom ili joj na bilo koji način pomogao u samoubistvu (čak i samo vožnjom do aerodroma), rizikovao bi policijsku istragu, pa čak i krivično gonjenje u Velikoj Britaniji.

Kaže da njene sestre (ima ih četiri) i braća (dvojica) znaju da je podnela zahtev Pegasosu. Ne znaju tačan vremenski okvir „procedure“ i to radi njihove sopstvene zaštite. „Pegasos je bio u kontaktu s njima. Ja ću ih pozvati kada stignem u Švajcarsku. Biće to težak razgovor, u kojem ću im reći zbogom i zahvaliti se. Ali oni će to razumeti. Znaju. Iskreno, sto posto znaju da nisam srećna, da ne želim da budem ovde.“

Njima će, naravno, biti veoma teško – povređeni su, uznemireni, možda i ljuti. Vendi klima glavom: „Biće toga donekle, ali oni ne moraju da žive moj život. Niko ne mora.“

„Dan kada sam saznala da sam trudna s Markusom bio je najsrećniji dan mog života“, kaže Vendi.

Vendi neće biti prva Britanka koja je odlučila da u tajnosti otputuje u Švajcarsku da okonča život, ali je prva koja o tome govori otvoreno. Kaže da želi da bude deo debate o pravu na asistirano umiranje. „Moj život; moj izbor. Volela bih da je ovo dostupno u Velikoj Britaniji, pa ne bih morala da idem u Švajcarsku.“

Takođe želi da ukaže na „nepravdu“ trenutnog sistema prema njenoj porodici. „Ja ne kršim zakon. Ne osećam da radim nešto pogrešno. A ipak, za njih je sve to haos.“

Vendi je topla, duhovita žena, puna života. Decenije rada u sektoru nege dale su joj lakoću u ophođenju s ljudima, pa čak i u teškim razgovorima. „Oh, videla sam smrt milion puta“, kaže. „Sedela sam pored toliko ljudi dok su odlazili. Videla sam lepe smrti, a i strašne smrti. Želim da moja bude lepa, blaga.“

Jedan od uslova intervjua bio je da se ne objavi dok ne obavesti porodicu o tačnom datumu „procedure“, a to će biti kada stigne u Švajcarsku.

Vendi se nikada nije udavala, ali je bila sa Markusovim ocem oko trinaest godina. „Nikada se nisam udala. Nikada nisam želela, iako se to očekivalo. Bila sam crna ovca.“

Ipak, želela je da postane majka. „To je bilo sve što sam ikada želela. Želela sam mnogo dece, ali jednostavno se nije desilo. Gledala sam kako moje sestre i braća rađaju jedno za drugim, a meni se deset godina ništa nije dešavalo.“

Opisuje medicinske preglede koji su pokazali oštećenje jajovoda. Obratila se specijalisti za plodnost, molila za pomoć. „Rekla sam konsultantu da nemam mnogo želja. Ako bih mogla da imam jedno dete, bila bih najsrećnija žena na svetu.“

A onda, 1998. godine, dogodilo se čudo. „Dan kada sam saznala da sam trudna s Markusom bio je najsrećniji dan mog života.“

Slike svog „prelepog dečaka“ čuva u telefonu. Rastala se od njegovog oca kada je Markus imao oko četiri godine, pa su majka i sin ostali nerazdvojni. Radila je naporno, „štedela za njegovu budućnost. Sve je bilo zbog Markija.“

Da li je presudno to kako je Markus umro? Možda ne, ali traumatična priroda njegove smrti – i činjenica da je njegova majka, medicinski obučena, pokušala da mu sama uradi reanimaciju – doprinela je njenim noćnim morama.

Kaže da je umro jer je, mamuran posle teške noći, zaspao na kauču u dnevnoj sobi dok je jeo sendvič. „Pravila sam sebi sendvič – sa sirom i lukom – a on je rekao da hoće isto. ‘Ubaci par onih čeri paradajza na moj’, rekao je.“

Uradila je to, presekla ih na pola „kao što sam uvek radila“. Ostavila ga je da jede i nastavila da se mota po kući, „spremala stvari za posao“. Kada se vratila u dnevnu sobu, počela je njena noćna mora. „Bio je ljubičast u licu“, kaže. „Pomislila sam: ‘To je srce.’“

Spustila ga je na pod i počela da mu radi reanimaciju, dozivajući u pomoć. U bolnici – najgore vesti. Polovina čeri paradajza pronađena je zaglavljena u dušniku. Mogla je da se ukloni samo specijalnim instrumentom, pa je bilo jasno da Vendi to ne bi mogla da uradi, čak i da je znala da je tamo.

„Veruju da je zaspao sa zalogajem u ustima. Jedina uteha je da nije bilo borbe.“ Predugo bez kiseonika, Markusov mozak se ugasio. Njegovi organi su donirani, a majku je to istovremeno i malo tešilo, ali i razdiralo.

„Tada sam i ja umrla, iznutra. Nisam ista osoba kao pre. Zato sam morala da napustim posao. Ne možete biti negovatelj ako ne osećate ništa, a ja, koliko god da mi je žao, ne osećam ništa. Ni za šta. Samo egzistiram. Ne živim.“

Njen pokušaj samoubistva – predoziranjem – dogodio se devet meseci nakon Markusove smrti. Izračunala je da će proći 48 sati pre nego što neko primeti da je nema, ali nije računala na prijateljicu – koja je znala da je suicidalna – i koja je podigla uzbunu kada Vendi nije odgovarala na poruke.

Policija je provalila u kuću, u bolnici su joj isprali želudac. „Bila sam na respiratoru dve nedelje. Kada su me skinuli s njega, nisam mogla da se pomerim, mogla sam samo da trepnem za ‘da’ ili ‘ne’. Ne želim ponovo da prolazim kroz to. Zato sam se odlučila za Pegasos.“

„Pokušala sam da se oporavim“, kaže Vendi, odbacujući svaku sugestiju da je tvrdoglavo odlučila da je izvan pomoći. „Ali možete uzimati sve pilule, možete ići na sva savetovanja na svetu – i ja jesam. Na kraju, oni vam ne mogu pomoći. Oni ne moraju da žive vaš život, a moj život je agonija. Iako imam porodicu, imam prijatelje, imam svoje rutine. Idem u park. Nisam usamljena, ali i dalje noću sedim i pričam s Markusom, poljubim kutiju koju sam dala da naprave za njegov pepeo i kažem ‘laku noć, sunce moje’, i pomislim ‘ne želim da budem u ovom svetu bez tebe, Marki’. I ne želim. Tako je jednostavno.“

Kao poslednji znak njihove duboke povezanosti, kad bude umirala, Vendi će nositi majicu koja je pripadala Markusu, jer, kako kaže, „još uvek miriše na njega“.

Kaže da je sve kod kuće već raščišćeno, stvari je odnela u humanitarne prodavnice, sve je dogovoreno s njenim stanodavcem (živi u iznajmljenom stanu, pa nema kuće za prodaju). Njena porodica zna gde su pisma koje je njima namenila.

Nije sigurna da će se ona i njen sin ponovo sresti. Iako je odrasla kao katolkinja, sada nema vremena za religiju. „Verujem u duhovnost, verujem da će me Markus čekati, ali čak i ako tako ne bude, čak i ako s druge strane nema ničega, biće bolje nego ovo.“

Asistiranu smrt je platila 10.000 funti od svoje životne ušteđevine. Pošto je, po švajcarskom zakonu, zabranjeno ovako zarađivati i Pegasos je neprofitna organizacija, klijenti zapravo finansiraju lekove, plaćaju lekare (uz pravilo da ne mogu zarađivati više nego što bi zarađivali, recimo, u bolnici), kao i troškove sahrane.

BONUS VIDEO: