Jednog jutra u julu 2005. godine, sedmogodišnja Lejla Mekbejn utrčala je u spavaću sobu svoje majke, pokušavajući da je probudi za školu.
Dok su ona i starije sestre tražile opremu za fizičko, nisu znale da je njihova majka Kejra, kojoj je tada bilo 46 godina, tog jutra odlučila da sebi oduzme život.
"Sećam se kako nam je obično mama vezivala kosu pred ogledalom, vozila nas do školske kapije i dolazila po nas na kraju dana", kaže Lejla. "Najviše pamtim te male, svakodnevne trenutke. Bili su tihi, ispunjavali su me osećajem sigurnosti."
Tog dana, mama se nije probudila, pa su Lejla i sestre otišle u školu, a posle časova je po njih došla komšinica. Kad su stigle kući, Lejla je potražila majku. "Videla sam njene stvari - ključeve, torbu - i pitala: ‘Gde je mama?’ Moj tata je tada prvi put zaplakao. Kad je rekao da je mama preminula, počela sam da se smejem. Mislim da je to bio šok. Mislila sam da je neka čudna šala. A kad sam shvatila da nije, počela sam da vrištim i istrčala u baštu."
Kejra je godinama vodila borbu sa depresijom. Kad joj je postavljena dijagnoza, dobila je terapiju, ali Lejla je kasnije saznala da majka nije uzimala lekove. U oproštajnom pismu, napisala je: "Preumorna sam." Lejla danas kaže: "Srce mi se slama kad pomislim koliko je morala da bude iscrpljena. "
Kao dete, Lejla je majčinu tugu doživljavala kao nešto "normalno". "Bila je osetljiva, brzo bi se uzrujala, ali mi smo to prihvatali kao deo svakodnevice."
Nakon majčine smrti, Lejla je razvila pogrešno uverenje - da samoubistvo donosi olakšanje. "Ljudi su govorili da je mama na boljem mestu, pa sam mislila da ako si jako tužan i oduzmeš sebi život, onda ti bude bolje."
To uverenje ju je pratilo kroz detinjstvo. Već u prvoj godini srednje škole pokušala je da sebi oduzme život. "Verovala sam da će mi to pomoći. Srećom, nisam znala šta radim."
Jedne noći, kada se osećala posebno loše, obratila se najstarijoj sestri. "Ne znam da li je ona primetila nešto u meni ili sam ja zatražila pomoć, ali dala mi je broj organizacije Samaritanaca. Rekla mi je: ‘Ako ti bude jako teško ili imaš strašne misli, pozovi ovaj broj u bilo koje vreme.’"
Lejla je pozvala taj broj. Ne seća se tačno šta je rekla, ali pamti da je mnogo pričala - i da su je oni slušali. "Moja depresija nije nestala kad sam završila razgovor, ali sam osetila olakšanje. Kao da je teret skinut sa mene samo zato što sam to podelila. Taj poziv mi je spasio život."
Danas, kada se osvrne na taj trenutak, vidi ga kao tihu prekretnicu. "U podsvesti sam počela da osećam sigurnost. Znala sam: ako se opet nađem u tom stanju, mogu da ih pozovem."
Lejla otvoreno govori da se za mentalno zdravlje treba boriti kao protiv drugih bolesti. "To su oboljenja uma", objašnjava ona, "ali da društvo često ne pridaje dovoljno ozbiljnosti toj borbi. Pomoć za mentalno zdravlje često nije ni dovoljno dostupna, a 2005. godine, kada je moja mama preminula, bila je još manje. Mora da se osećala strašno usamljeno."
Danas, Lejlin život nimalo ne podseća na onaj koji je vodila devojčica čije su dnevnike ispunjavale mračne misli. Zahvaljuje kognitivno-bihevioralnoj terapiji na pomoći u borbi protiv anksioznosti, ali veruje da je najvažniji korak bio to što je razgovarala otvoreno o svojim tegobama. "Kada podelite s nekim ono što vas boli, počinje promena. Ne odmah, ne lako, ali počinje." Pročitajte i zašto je Mira Banjac htela da se ubije.
BONUS VIDEO:
