"Odluku da neću imati decu donela sam još pre nego što sam napunila 13 godina. Bojala sam se da ću, ako ikada postanem majka, postati ista kao ona.
Za mnoge reč "majka" znači ljubav, sigurnost, nežnost. Za mene – strah, samoprezir i stalna nesigurnost."
Ovako Katrina Kolijer opisuje život s majkom i osećanja koja su je dovela do odluke da majku potpuno isključi iz svog života.
"Zato sam je isključila iz svog života. Već skoro deset godina nema poziva, poruka, čestitki za rođendan ili praznike. Danas ima 87 godina, sama je od smrti mog oca 2022. godine, i verovatno ću poslednja saznati kada umre.
Znam da će mnogi biti šokirani ovim. Kad god nekome kažem da ne pričam sa majkom, čujem: "Ali to ti je majka!" A da sam pričala o toksičnom partneru, svi bi mi rekli: "Beži glavom bez obzira." Pa zašto bi majka bila izuzetak?
Studije potvrđuju da verbalno zlostavljanje u detinjstvu ostavlja iste posledice kao i fizičko nasilje.
Odrastala sam u Sidneju i činilo mi se da u njenim očima nikada ništa ne radim kako treba. Drhtala sam dok bih donosila đačku knjižicu, iako sam imala 99 od 100 poena – taj jedan izgubljeni bod bio je dovoljan da se osećam bezvredno.
Stalno sam strahovala da ne izazovem njen bes. Naučila sam da prilagođavam sve emocije njenim raspoloženjima. Bila je, po mom mišljenju, klasičan narcis: duboko nesigurna, nesposobna da prihvati kritiku, opterećena slikom koju ostavlja u javnosti.
Sećam se kako sam kao dete pravila scenu pri izlasku iz obdaništa. Umesto da to bude bezazlena situacija, majka me je kod kuće kaznila tako besno da sam se oduzela. Plašila sam se njene ljutnje kojom je upravljala svom decom. Bila sam najmlađa, ali i ja i troje starije braće i sestara smo dobijali sličnu dozu individualnog maltretiranja. Svi smo živeli u istom režimu – manipulacije i kritike.
Danas kao odrasla žena razumem da je majka pokušavala da nas kontroliše jer se sama osećala izgubljeno. I ona je imala teško detinjstvo.
Naš otac nije nikad vikao, nije nas udarao, ali danas znam da je njegova pasivnost bila jednako štetna. Nikad nije stao na našu stranu. "Ne možeš da promeniš majku", govorio bi. I on je nosio svoju muku. Bio je usvojen, izgubio majku, odrastao u nasilnoj porodici. Taj lanac lošeg roditeljstva se prenosio generacijama. Zato sam ja odlučila da ga presečem – tako što neću imati decu.
Odrasla sam emocionalno rastrojena. Sa 17 sam napustila školu, sa 19 počela da radim u banci, sa 21 se iselila od kuće.
Puna nesigurnosti, tražila sam potvrdu kroz pogrešne odnose. Završila sam sa nasilnim muškarcem i tek kad me je žestoko prebio pozvala sam policiju pa je dobio zabranu prilaska. Ipak, osećala sam krivicu – kao da sam ja kriva.
U 27. godini upoznala sam divnog čoveka. Kada smo se verili, majka je ismevala prsten i nazvala nas licemerima jer smo živeli zajedno. Njene reči su me slomile. Prekidam veridbu šest nedelja pred venčanje.
Posle sam se udala za drugog muškarca, operskog pevača, u Čikagu. Pobegli smo – bez stresa, samo mi. Preselili smo se u London. Njena reakcija? "Previše je dobar za tebe." Doživela sam to kao fizički udarac.
On nije želeo decu i meni je to odgovaralo. I dalje sam nosila strah da bih kao majka ponovila obrazac. Nisam želela da se osećam zarobljeno kao što sam bila u detinjstvu. Majka me je, naravno, nazvala sebičnom što ne želim decu.
Na daljinu, kontakti su bili retki. Otac bi povremeno pokušao da obnovimo odnos, ali bi sve brzo propalo. Majka je počela da mi šalje zlobne mejlove u kojima je nabrajala moje "propuste kao ćerke".
Kada sam joj ih citirala nazad, da dokažem njeno ponašanje, optužila me je da sam zla što sam ih čuvala.
Uprkos svemu, moj brak je potrajao 15 godina – što smatram velikim uspehom – pre nego što smo se suprug i ja razišli, i to u veoma prijateljskom tonu.
S porodicom sam se sastala na ručku 2015. godine i, na kraju tog mučnog obroka, majka mi je predala moje dečje albume sa fotografijama. To je za mene bio jasan znak da me više ne želi u svom životu. U tom trenutku sam bila potpuno emotivno ispražnjena kada je ona u pitanju i nisam joj ni rekla da ću prekinuti svaki kontakt.
Poslednji put sam je videla 2022. godine, na svega 20 minuta, nakon očeve smrti. Pokušala je da izazove svađu – nisam se upecala. Blokirala sam joj broj, nema moju mejl adresu. Tako je bolje.
Nisam jedina iz porodice koja ne razgovara s njom – i sa ostalom decom ima loš odnos – ali ona i dalje ne vidi da je upravo ona centar svih tih problema.
I da, ponekad mi je žao zbog nje. Ali znam da nikada nećemo uspeti da usrećimo jedna drugu. Mnogi mi govore da bi trebalo da je oprostim. Ali kad bih je nazvala da to kažem, njen odgovor bi bio: "Za šta tačno?"
Sa 40 godina sam krenula na terapiju i tada sam otkrila da imam kompleksni posttraumatski sindrom, kao posledicu trauma iz detinjstva. Poslednjih 12 godina radim na svom oporavku – uvela sam meditaciju i duhovne metode isceljenja u svoj život.
Odluka da napišem memoare došla je iz želje da pokažem kako je moguće bezbedno se suočiti sa sopstvenom traumom i stvoriti sopstvenu sreću. Danas, iz stanja potpunog samoprezira, stigla sam do mesta gde osećam sreću, ljubav prema sebi, dobrotu i saosećanje – i ako sam ja to uspela, svako može. Pročitajte i pismo jedne ćerke koja želi da se izvini svojoj majci - zbog mnogo toga.
BONUS VIDEO:
