Boško Savić: Nisam skrenuo s pravog puta

Jedina novogodišnja i rođendanska želja na koju je Boško Savić iz Niša pomislio 31. decembra 2010. godine u ponoć bila je da dobije posao u struci, makar i u nekom drugom gradu u Srbiji. Takav je, rekao nam je, bio oduvek - skroman, staložen i pomalo stidljiv. I u školi se uvek držao po strani; kada bi znao odgovor na postavljeno pitanje, nije dizao ruku, već je mudro ćutao čekavši da ga nastavnica prozove.

- Dešavalo se da sam po mesec dana nosio pocepane patike u koje sam dodavao uloške kako mi ne bi bilo hladno. Bili smo svesni da tako ne možemo dalje... Sa srednjom školom stigli su novi prohtevi - autobuske karte, užine… Majka i ujak su rešili da me daju u dom, a na meni je bilo samo da učim – ispričao je Boško koji je svaku školsku godinu završavao odličnim uspehom.

- U selu sam doživeo i lepe i ružne trenutke, mada ove druge odmah zaboravljam. Mnogi od onih koji su me kao deca zbog siromaštva izbegavali, danas su mi dobri prijatelji. Poznato je da o deci iz domova kruže svakakve priče, pa je normalno to što su mi kao klincu svašta govorili. Uvek sam umeo da „progutam” sve i da se ne uzbuđujem - prisetio se Boško.

- Kad su videli da nemaju kud, mama, ujak i ujna su rekli: „Bolje da mu država pomogne, kad mi ne možemo.“ Odlazak u dom je delovala kao suluda, a kasnije kao odlična ideja – rekao je dodavši da je prvih mesec dana u novom okruženju bilo „povuci - potegni“.

- Mama je radila u kafani, imala je malu platu i bila sklona piću. Oca nikad nisam upoznao, majka mi je rekla da je poslednji put bio kod mene kada sam bio beba. Iako znam da živi u Crnoj Gori, nikad me ništa nije vuklo da nešto više saznam o njemu. Kad nije bio pored mene onda kada mi je bio najpotrebniji, ne treba mi ni sada posle 20 i kusur godina – ispričao je ovaj hrabar momak koji majku danas posećuje jednom u nekoliko meseci.

- Pokušavao sam da je odvratim od alkohola, ali sam shvatio da ne mogu ništa da promenim. I pored toga, nas dvoje smo u dobrim odnosima, a nedavno me je zvala da proslavimo to što je primila prvu penziju – istakao je Boško čiji je jedan od ciljeva kad se bude zaposlio – da pomogne  ujaku Radomiru, ujni Danki i majki Rajni jer su se trudili koliko su mogli da ga usmere ka pravom životnom putu.

Ljubav preko poruka.

Boško je nastariji stanovnik u domu (najmlađem „kolegi” je 10 godina). Za razliku od useljenja kada, kao veoma zatvoren mladić, nije bio zainteresovan za upoznavanje, danas može da se pohvali brojnim prijateljstvima koje je stekao u ovoj ustanovi. Čak mu je i direktorka rekla da treba da proširi krug poznanika. Bio je stidljiv i prema devojkama, ali je i to prevazišao.

- Tri i po godine sam u vezi sa Jelenom iz Ljubovije (od koje sam stariji dva dana) i koja živi i radi u Beogradu. Upoznali smo se preko četa na Trećem kanalu, sve je počelo od bezazlenog dopisivanja, a nastavilo se emotivnom vezom. Ona mi je najveća podrška, nikad nije gledala da li sam iz doma ili ne, za razliku od današnjih devojaka kojima je najvažnije da momak ima kola - otkrio je Boško koji se s devojkom viđa nekoliko puta mesečno.

Kako to obično biva u životu, dobre stvari dođu i ozare nas iznenada, a čak i najneočekivanije želje ispune se onda kad to najmanje očekujemo. Boško nije ni sanjao da će pred kraj 2010. na Gala večeri konferencije „Brand Storming 2” u Nišu dobiti nagradu „Kao niko drugi“. Kao najsvetliji primer mladog čoveka koji nije poklekao pred problemima koji su ga tištali podržala ga je JCI Niš - Međunarodna organizacija mladih lidera i preduzetnika čiji je glavni cilj kreiranje pozitivnih promena u društvu. Boško je dobio posao u kompaniji Pakom, ali i ponudu od firme Obuća Pavle.

- Svi smo navikli da nam drugi pričaju bez pokrića, zbog čega sam prvo pomislio da je obećanje Miloša Miloševića, predsednika JCI za 2011. samo još jedno u nizu. Ali, shvatio sam da sam se prevario već kad mi je banuo na vrata rekavši da treba odmah da se spremim i krenem na večeru. Bio sam presrećan jer se potvrdilo ono što odavno mislim – da postoje dobri ljudi i da su upornost i snaga volje najvažniji u želji za boljim sutra.

Mesec dana sa 2.500 dinara.

Podatak da osim smeštaja i tri obroka dnevno u niškom Domu za decu i omladinu bez roditeljskog staranja „Duško Radović” prima 2.500 dinara mesečno Boško čuva za sebe. Nenametljiv momak mirne naravi nije želeo druge da opterećuje ličnim problemima, već je vredno spremao ispite ne bi li što pre diplomirao na smeru telekomunikacija i počeo da zarađuje svoj hleb.

- Otkad sam prestao da pušim, ostaje mi više novca. Ranije je sve išlo na cigarete,  kafu i na dva izlaska u grad. Leti obično radim na građevini, a prošle godine sam od tog novca devojci i sebi platio odmor na moru. Volim da slušam rok i metal muziku i da sviram gitaru (samo za svoju dušu). Davao sam časove đacima, trudio se da na bilo koji pošten način zaradim novac, pa makar to bio i građevinski (radio sam na putevima i u mostogradnji).

Popravljao sam TV, video i audio uređaje, kasnije  i računare. Proširivao sam znanje na svim poljima, čak sam naučio da kuvam. Sve ispite sam dao u roku, istovremeno raduckao po koji poslić da bih imao za dobru jaknu ili patike. Primarni ciljevi u budućnosti su mi stalan posao i porodica - rekao nam je Boško.

Nenad Blagojević