Danci su, prema izveštaju o sreći koje su napravili stručnjaci njujorškog univerziteta, najsrećniji narod, iako im zima traje duže nego ostala tri godišnja doba zajedno i mrak većinu godine pada već u 16 sati. Danska ima 5,4 miliona stanovnika, nalazi se na severu Europe, BDP po glavi stanovnika iznosi gotovo 44.000 evra, što je drugi najveći BDP u Europskoj uniji. Statistika pokazuje da sa svojom zaradom žive 25 posto bolje od prosečnog stanovnika EU. Za socijalnu zaštitu izdvajaju čak 35 posto BDP-a. Zaposleno je oko 76 posto stanovništva u dobi od 20 do 65 godina, a nezaposlenost je u krizi dosegla zabrinjavajućih 7,5 posto, piše Jutarnji list.

PROČITAJTE JOŠ: Danska dijeta topi masne naslage: oslabite do 10 kilograma za 13 dana (JELOVNIK)

Poređenja radi, Srbija ima daleko povoljniju klimu, ali BDP po stanovniku je svega oko 4.200 američkih dolara, prosečna plata je ispod 400 evra neto, a nezaposlenost iznad 13 odsto.

Hrvati su u sličnoj poziciji u odnosu na Dance -mnogo bolja klima, ali mnogo niži nacionalni dohodak, i mnogo veća nezaposlensot, kao i nezadovoljstvo.

Kada se Zagrepčanka Kristina Volsperger Danilovski s porodicom početkom 2009. godine preselila u Kopenhagen, bila je svesna da odlazi u naprosto drugačiju državu. Njen je suprug poslom vezan uz Kopenhagen pa su razmišljali o mogućem preseljenju. Krajem 2007. godina rodila je sina, a još tokom porodiljskog počeli su da planiraju život u Kopenhagenu. Kad je i ona, danas 40-godišnja magistarka hemije, dobila posao u farmaceutskoj industriji u Kopenhagenu, odlučili su se na preseljenje.

- Htela sam da živim vani i probam nešto drugo i nisam požalila - kaže Volsperger Danilovski.

Prvi susret s potpuno drukčijim konceptom života bio joj je vezan za upis deteta u jaslice.

Arhitektura Kopenhagena je prekrasna i očekivala je vesele, šarene, tople jaslice i zainteresovane, posvećene vaspitačice. Međutim, dete je upisala u zgradicu nalik baraki, sa sivim zidovima i podovima, bez boja, igračaka i crteža, a čuvale su ga vaspitačice koje jedva da su se bavile detetom.

- Danci veruju da decu od ranih nogu treba odgajati da budu individualci, da treba da se brinu sami o sebi i animiraju se sami. Danske mame ne trče za svojom decom i ne viču “nemoj, nemoj, pazi, pašćeš”. One veruju da mora da padne i da će tako naučiti. U prvim jaslicama mog sina, koji je jedva imao dve godine, smatrali su da je u redu da izlazi bez kape po snegu i kiši i promrzne i pokisne jer sledeći put sigurno neće zaboraviti kapu - priča Kristina.

Našem mentalitetu to je teško da prihvati, ali Kristina upozorava: Danci odrastaju u sretne, zdrave i odgovorne ljude. Njihov je pristup samo drugačiji.

PROČITAJTE JOŠ: Danske palačinke koje su oduševile sve naše čitateljke: ebleskiver krofnice iz pleha za mafine (RECEPT)

- Nema tu ocene šta je bolje ili lošije - to je prosto različito. Je li bolje stalno skakati oko dece kao što mi radimo? Je li bolje to što naši vrtići moraju biti roze i plavi i puni cveća? Je li to objektivno bolje? Je li naš mentalitet u kojem se zadnja para daje za decu bolji? Je li bolje da roditelji nemaju ništa, ali deca nose brendiranu odeću i slave skupe rođendane? Ne znam! Toga, recimo, u Danskoj nema. Odeća se kupuje samo kad se mora, i to jeftina, igračke su retke, kao i slatkiši. Verovatno je najbolji put negdje u sredini - kaže Kristina.

Svoje dogodovštine u Kopenhagenu na zabavan i ležeran način redovno je u mejlovima opisivala svojim prijateljicama u Hrvatskoj. To dopisivanje, kaže, bila joj je duhovna hrana.

Posle tri godine porodica se vratila u Zagreb. Krisina je na osnovu mejlova drugaricama napisala knjigu "Danci i stranci", koja je našla svoj put do knjižara i čitalaca.

- To je moj doživljaj drugih i nas samih i ništa drugo, ležeran opis mog tamošnjeg života i uviđanja koliko ima odličnog u Danskoj, a koliko toga u Hrvatskoj. I kako nema idealnog - kaže autorka.

Koja pravila moraju da poštuju Danci i koliko sati dnevno rade - otkrijte na sledećoj strani!

PageBreak

1. Pravila, pravila i - bez iznimke - pravila

Da bi postojao u Danskoj, da bi mogao imati ime, adresu, kupiti auto ili televizor, uplatiti loto, platiti struju, posuditi knjigu u knjižnici ili upisati u fitnes klub - moraš da imaš žutu karticu. Malu plastičnu žutu karticu s desetocifrenim brojem CPR. Taj je broj poput Velikog brata - zna sve, baš sve o tebi i prati svaku, i najmanju promenu: ta kartica “zna” gde živiš, jesi li oženjen i s kim, koliko imaš dece, u koji vrtić ili školu idu, gde radiš, kolika ti je plata, koliko imaš računa i u kojim bankama, što poseduješ u Danskoj, a što u inostranstvu, ko ti je doktor, imaš li mjesečnu kartu za podzemnu... I to je jedina iskaznica koju Danci imaju - to je i osobna, i pasoš, i zdravstvena knjižica. I s njom obavljaš sve. Nema papirologije koja ti treba da bi nešto obavio - nema, venčanih ni rodnih listova, ni čekanja na njih, “ne starijih od šest meseci”. Dovoljna je žuta kartica. Danska birokratija funkcioniše besprekorno. Oduševi to u prvom trenu strance s juga, izluđene beskonačnim čekanjima na bezbrojnim šalterima i plaćanjima pustih naknada. Međutim, upravo je ta besprekornost deo na koji se teško navići: besprekornost ne trpi izuzetke. Ako zakasniš s uplatom sat vremena, ako rok pada u nedelju, a ti platiš u ponedeljak ranom zorom - žuta kartica to zna. I platićeš kaznu. Iako taj sat vremena ne igra nikakvu ulogu. Jer pravila su pravila.

Sve se u Danskoj može obaviti preko interneta, pomoću žute kartice. Sve je do te mere internetizovano da su neka kod nas klasična zanimanja - potpuno nestala. Poput bibliotekara. U biblioteci je sve kompjuterizovano. Knjige se posuđuju pomoću kompjutera, vraćaju se na svojevrsnu pokretnu traku koja pak izdaje račun za kašnjenje, ako postoji. Plaća se preko terminala POS. Sve je manje i blagajnica, veliki trgovački lanci polako prelaze na automatske blagajne. Karte za trajekte mogu se kupiti samo onlajn, i to za određeni trajekt u određeno vrijeme. Ako putnici zakasne - mogu ući u prvi sledeći na kome ima mjesta. Prosečno čekanje - do pola dana. I novine se čitaju online - gotovo da i nema kioska s papirnatim novinama, one se kupuju u radnjama i jako su skupe.

Dve ulice od svog stana Kristina je pronašla dobar fitnes klub. Rade non-stop, imaju jogu, pilates, vežbanje, termine određuješ kako ti odgovara, i to preko interneta, a cena od 350 kruna mesečno (oko 5.000 dinara)bila je prihvatljiva. Upisala se pomoću svoje žute kartice i oduševljeno otišla kući rezervisati termine. Budući da nije znala kako će joj izgledati raspored, kako će raditi suprug, kako će biti s detetom u jaslicama, sedmično bi rezervisala šest do osam termina, znajući da će, u najboljem slučaju, iskoristiti dva. Nakon uspješnih mjesec dana tijekom kojih je oduševljeno hvalila i cijenu i uslugu ovog kluba, stigao joj je račun: 1.500 kruna! Bila je hladna kao špricer, uverena da će ubrzo razrešiti nesporazum. Ispostavilo se da nesporazuma nema i da danska zaposlenica iskreno ne razume o čemu Kristina priča: najmanje 15 puta rezervisala je termin na koji nije došla. To je apsolutno nedopustivo te je dobila 15 pojedinačnih kazni. Sat na koji ne dođeš dvostruko je skuplji od onoga na koji dođeš. Kristinu je uhvatio bes i baš u trenutku kad je odlučila da im to neće platiti ni po koju cenu “pa nek je tuže ako žele”, setila se žute kartice pomoću koje se upisala: svaki će joj mesec obračunavati kamate i na kraju se svakako naplatiti. Još će joj otići i stan na bubanj. I tako se jednostavno morala disciplinovati, ali nije prestala s plaćanjem kazni: u ugovoru (na danskom) potpisala je da će na svaki sat doći 10 minuta ranije. Jednom je došla sedam minuta pre početka. Uredno je platila kaznu.

PROČITAJTE JOŠ: Kuća kakvu želi 2 miliona Šveđana: idealna kvadratura i boja enterijera za Skandinavce

2. Koliko i kako Danci rade

Danci su bogat i radan narod, ali s merom. S naglaskom na mjeri. Dobro je raditi i ne zabušavati, ali u radno vreme. Dobro je zarađivati puno, ali pokazivati bogatstvo je nepristojno. Smatraju da su dovoljno opterećeni 38-satnim radnim vremenom (pauza im nije plaćena) te im šest nedelja godišnjeg (koji koriste kada i kako hoće i šef ne mora da ga odobri - samo primi na znanje) ne nudi utehu. Radi se u radnom vremenu, najčešće od 8 do 16. I ni sekunde duže. Nikada. Poslovni laptop ostaje na poslu - ako ga nosiš kući i radiš, plaća se posebni porez. Kao i na prekovremeni rad i na korišćenje službenog mobilnog van radnog vremena. Poslovna hijerarhija je prilično apstraktna i svi se moraju osećati da su jednaki. Poslovno odevanje ne postoji. Nema neplaćenih prekovremenih sati. Petkom ujutro se ne radi, kolektivno se doručkuje. Kristinu je za tri godine šef nazvao jedan jedini put izvan radnog vremena: da je podseti da u petak ona organizuje doručak.

Stranci se uglavnom čude ovakvim radnim navikama jednog od najbogatijih naroda. Veoma je teško to prihvatiti Britancima, naučenima da se radi 24/7. Takva je bila i članica uprave firme u kojoj je radila Kristina. Doručci petkom održavali su se na konferencijskom stolu u njezinu ličnom uredu! Globalna, korporativna poslovna žena to prosto nije mogla da prihvati. Imala bi u tom terminu telekonferencije, primala goste i održavala sastanke, ali danski radni kolektiv nije mogla omesti. Prosto su je nadglasavali mljackanjem i neprekidnim nuđenjem hlebom, puterom i listićima čokolade. Dok nije odustala i organizirala sebi posao izvan kancelarije svakog petak ujutro.

Danskog je radnika vrlo lako otpustiti, jer nema otpremnine. Ali je vrlo lako naći i posao - 700.000 Danaca godišnje promeni posao.

Prosječnom Hrvatu (pa i Srbinu), naviknutom da gotovo svaku uslugu može dobiti i u 22 sata, čini se da u Danskoj sve radi kao odeljenje za izdavanje potvrda o nezaposlenosti - i frizeri, i pedikiri, i radnje, i biblioteke - sve se zatvara oko 18 sati. Čekate li u radnji i sat vremena u redu da biste platili robu, kad istekne radno vreme - morate da napustite trgovinu i vratite se sutra. Izlazak nakon 18 sati pomalo je nepristojan. Danci u 18 sati imaju zajednički obrok, svojevrsnu ručak-večeru, a u 19 sati danska deca već spavaju. Takav je red. Dugo najavljivani i očekivani kulturni događaj - gostovanje nemačke filharmonije - u Kopenhagenu je zakazan za 17.30 sati. Jednom je Kristina odlučila isprobati dansku strpljivost. Zajedno s dve prijateljice s juga otišla je da proslavi 8. mart u restoran na kasnu večeru u 19.30 i čvrsto odlučila da ostane što je duže moguće. Od 21 sat nadalje konobari su oko njih prali pod, raspremili su sve stolove, mrzovoljno im doneli račun koji nisu tražile, ali nisu se dale. U 22 sata doslovce su ih izbacili napolje.

Rodna ravnopravnost u Danskoj zaista živi. U kućnim i roditeljskim obavezama pol nije bitan, sve se deli popola. Jedan je Danac u multinacionalnoj kompaniji obavešten da bi za par nedelja trebao na dvosedmični službeni put. Odmah je tražio razgovor sa šefom strancem i zatražio “finansijsku naknadu za ženin prekovremeni rad kod kuće zbog njegove odsutnosti”. Objasnio mu je da će žena sad morati promeniti sve svoje planove, preuzeti na sebe i njegovu polovinu obveza, kuvanja, razvoženja dece. Zašto bi na to pristala? Stranci su ostali u neverici. Ali nakon par sati konsultacija, odlučili su da je bolje Dančevoj ženi platiti naknadu.

Koliki porez plaćaju Danci, a kako vaspitaju decu potpuno će vas šokirati - nastavak na sledećoj strani!