Porezi su u Danskoj neverovatni. Na luksuzne automobile - 180 odsto. Dakle, na cenu automobila platiš još gotovo dvostruko toliko poreza. Osim ako ne ukloniš zadnja sedišta - onda je to dostavno vozilo, pa je porez samo 60 odsto. Na stan koji ti ostave roditelji - koji su na njega, pri kupovini, platili pristojan porez - platićeš porez. I to od 40 do 75 posto!

4. Vaspitanje dece niste ovako zamišljali

U mračno jutro, šibana hladnim severcem i praćena prvim kapima kiše, Kristina je prolazila poredj desetak kolica parkiranih u dvorištu jaslica u kojima će ponovo ostaviti svog uplakanog 1,5-godišnjeg sina, kad začuje stenjanje i tihi plač. Misleći da umišlja, nagne se nad jedna kolica, kad tamo ugleda zavezanu bebu jasličke dobi kako plače. U devet od deset kolica spavale su bebe, na nordijskoj hladnoći, bez nadzora! Kristina još nije znala da Danci duboko veruju u terapeutski učinak spavanja dece na otvorenom, uglavnom bez nadzora. I zaista ne razumeju zašto ostatak svijeta panično zove policiju i centar za socijalnu zaštitu kad naiđe na kolica na putu u kojima plače beba. U danskim je jaslicama takvo čuvanje dece standard: ako slučajno nemaju dvorište, moraju imati osiguranu terasu za dečju spavaonicu na otvorenome!

PROČITAJTE JOŠ: 8 tajni skandinavskog uređenja enterijera

Danci ekstremno drže do ekologije i zdravog života. Danska deca retko dobijaju slatkiše, a pazi se da redovno jedu sirovu hranu. Ne kupuju im se igračke bez kraja i konca, treba da budu kreativni i igraju se napolju, bez uplitanja odraslih. Zato su veoma popularni šumski vrtići - “ustanove” zbog kakvih bi u Hrvatskoj sasvim sigurno digli na noge pravobraniteljku za decu, Ministarstvo prosvete i Ministarstvo socijalne politike i zahtevali kazneni progon vlasnika. Radi se o vrtiću koji se, u građevinskom smislu, sastoji od sklepanog sanitarnog čvora na livadi uz šumu izvan grada. A vrtićke sobe, dvorana za sport i ples, hodnik s ormarićima za stvari i ostali uobičajeni inventar nalazi se - u šumi. Dvogodišnjaci, idu u grupu Hrast, a predškolci u Smreku. Osam sati svaki dan ta deca borave - u šumi, bez nadstrešnice, bez zgrade, bez igračaka, bez radijatora. I to u državi u kojoj jaka zima traje od konca septembra do sredine maja. Sa sobom nose lanč pakete, pretežno sirove hrane. Osnovno je pravilo da se jasličari moraju animirati sami, bez uplitanja pedagoga. Nakon osmočasovne smene, autobusi decu odvode nazad u grad. Teško je zamisliti zagrebačku mamu kako pristaje da joj netom prohodalo dete osam sati dnevno samo tumara šumom na minus 10. Ali isto tako nema zagrebačke mame - za razliku od kopenhaške - koja ne zna šta su vrtićke boleštine. U šumskim vrtićima nema ni virusa ni bakterija. Ta su deca - zdrava kao dren.

Danci ne nasedaju na prevare farmaceutskih lobija i ne troše lekove bezveze jer - od većine stvari se ne umire. To je mantra ne samo prosječnih Danaca već i njihovih lčekara. Nakon dugo godina otpora, prihvatila je i teta Ankica, izbeglica iz Bosne, koja već 20 godina radi kao vaspitačica u vrtiću. Teta Ankica dugo je smirivala Kristinu koja je dobila nevni slom kad je u vrtiću svojeg djeteta videla bebu skinutu do pelena postavljenu kraj otvorenog prozora usred zime. Bila je tamo jer joj se tako prirodno spušta temperatura! Čepiće, sirupiće i obloge, prvu pomoć svake hrvatske mame, danske mame najčešće preziru. Kao što se generalno preziru bespotrebni odlasci lekaru, zbog, recimo, visoke temperature ili vodenih kozica. Budući da se kod lekara ne dolazi bez internetske ili telefonske najave, do njih je gotovo nemoguće doći s tako običnim simptomima. Kristina je na kraju za svojeg bolesnog mališana zvala zagrebačke doktore, koji bi joj ili pomogli telefonski ili bi je podučili kako da predimenzionira simptome da bi u Kopenhagenu došla do svojeg termina u ordinaciji.

Danska je jedna od retkih zemalja u Europi koja nema ozbiljnih problema s natalitetom. Njihove žene prosečno rode 1,8 dece. I to je vidljivo već na ulici - deca su svugde, roditelji ih uvek vode sa sobom jer su dadilje najčešće neprihvatljive, a neobično su česta dvostruka kolica za blizance: Danska je pri vrhu zemalja po udelu žena koje se podvrgavaju medicinski potpomognutoj oplodnji. Bez obzira na potpunu nemogućnost našeg razumevanja njihovih vaspitnih metoda, činjenica je da je Danska država koja voli decu i koja voli porodicu - bilo kakvu: razvodi su česti, ali nakon razvoda roditelji se jednakopravno brinu za djecu. Za nas neobično velik broj žena ima decu s više muškaraca. Gej parovi normalno odgajaju decu, žene se i same često podvrgavaju veštačkoj oplodnji. Poštuju različitost porodičnih struktura i vole decu.

Kako žive penzioneri u Danskoj, zašto se Danci ne stide golotinje i kako se druže - pročitajte na sledećoj strani!

PageBreak

5. Biti star u Danskoj

Dok su dečja kolica na svakom koraku, vidjeti sedu glavu koja nije na biciklu i ne ide na posao u Kopenhagenu je prava retkost. Jer starci u Kopenhagenu ne žive. Nordijski tip porodice ne poznaje baka i deda servis, a deca napuštaju roditeljski dom gotovo čim im to zakon dozvoli, sa 18 godina. U starijoj dobi, danski umirovoljenici najčešće prodaju svoj stan - ne ostavljaju ga deci jer bi im porez pojeo do tri četvrtine vrednosti stana - i s tim novcem, što je lepa svota jer je Kopenhagen iznimno skup, odlaze na neko jeftinije mesto za život. Najčešće se radi o Francuskoj ili Španiji, ili danskoj provinciji. Državne penzije su vrlo niske s obzirom na tamošnje cijene i - sve su jednake! Bez obzira na to gde radili, osnovna je penzija svima ista. Nešto su veće tek one kojima su firme uplaćivale i drugi stub, ali retki su penzioneri koji u Kopenhagenu mogu lepo da žive od penziji. Međutim, taj novac u Španiji vredi mnogo više i garantuje pristojan život.

PROČITAJTE JOŠ: Stan, kuća ili imanje u Srbiji: nekretnine koje možete da kupite za 15000 evra

6. Zdravo, eko i maksi

Ulazak u neku drogeriju i pomno biranje šampona ili gela za tuširanje sitne su i uobičajene radosti dobrog dela žena u Hrvatskoj. U Danskoj nas smatraju sumanutima. Kod njih je važno da je zdravo, eko i u maksi pakovanju. Kao da sam se vratila na početak 80-ih u Jugoslaviji, kaže Kristina. Nema šarenih polica ni mirisne ponude: pakiranja su bez mirisa i aditiva. Ne pene - to im je zajedničko. Kao toliko puta ranije, njeno je čuđenje naišlo na nerazumevanje: ne zagađuje vodu, šta biste više hteli? Još se nije pomirila s kupanjem bez pene i mirisa kad je shvatila da njezin uobičajeni frizerski tretman - sivo-srebrni pramenovi svaka tri meseca - u Kopenhagenu naprosto nisu mogući, čak ni kad bi odlučila za njih dati pola plate. Jer takva moćna hemija kojom bi se dobili zadovoljavajući pramenovi je neprihvatljiva: tamo se mogu dobiti jedino eko natural pramenovi. Tražila je i u skupim salonima, a stala je kod ponude od 5.000 kruna. Dok nije shvatila: jeftinije je otići u Zagreb i uraditi pramenove, a usput kupiti i mirišljave tromesečne zalihe gelova za tuširanje. Avionska karta košta 1.000 kuna, a najbolji pramenovi 600 kuna (manje od 100 evra). Radila je tako pune tri godine života u Kopenhagenu: svaka tri meseca dolazila je u Zagreb - kod frizera.

7. Intimnost i golotinja

Što je zemlja južnije, koristi više pokrivala, zavesa, tkanina. Što se ide severnije, zavese sve više padaju. Danci, recimo, obožavaju staklene zidove i stiče se utisak da normalne zidove koriste isključivo unutar kuće ili stana - nikad kao vanjske. Njihovi su domovi stakleni, providni, otvoreni svakom pogledu. A zavese ne koriste. Nije im neugodno presvlačiti se tako pred prozorom, a Kristina je nekoliko suseda uhvatila kako neopterećeno vode ljubav. Na lokalnom bazenu, na koji vrlo često majke dolaze s decom, uobičajeno je da se prije odlaska u bazen sve žene skinu i zajedno tuširaju, komentarišući jedna drugu. Nema sramežljivosti, čak ni pred decom gotovo pubertetske dobi. Kristina se jedina tuširala u kostimu.

Četvrtkom navečer, na prvom programu javne danske televizije, u 21 čas, ide rado gledana obrazovno-dokumentarna emisija koju Danci jako vole. Jer je dokumentarna i obrazovna. Tako je, recimo, jednog četvrtka stručna suradnica u studiju uživo edukovala i pokazivala ispravne tehnike samozadovoljavanja te komparativne prednosti raznih spravica, dok je drugi gost to mirno i stručno komentarisaoirao. Emisija je bila krajnje ozbiljna.

8. Slobodno vreme

Sate provedene na kafi - dakle u kafiću gdje vas služe ljubazni konobari koji spravljaju milion različitih kombinacija kafa s mlekom - Danci ne praktikuju. Niti razumeju taj naš običaj. U danskim kafićima kafa se uzima na šanku, čeka se u redu da se kupi i tada se traži mesto među retkim stolovima. Onda se ide po šećer i vodu, koji su na drugom kraju prostorije: voda stoji u bokalu i sipa se u plastične čaše. Ako se nađe slobodan sto - koji najčešće gost sam očisti od nagomilanih šolja - nije uobičajeno da se sedi dugo i priča. Kristini nije preostalo ništa drugo nego da s prijateljicom Tamarom, takođe iz ovih krajeva, i japanskim turistima povremenu kafu pije u Copenhagen Royalu te da espreso plaća 10 i više evra. Jedino tamo rade konobari.

Sprijateljiti se s danskom obitelji - onako da im upadate u kuću, zovete se na večere, idete na pića i plaćate naizmenično runde, zovete ih u poslednji čas kad nema ko da vam čuva decu i ne brojite usluge - jako, jako je teško. Oni su nepopravljivi individualci. Kristina je pak baš to sebi dala u zadatak. U početku je bez kraja i zvala koleginica i roditelje sinovih prijatelja na večere. Svi su uredno dolazili, ali niko ih nije pozvao kod sebe. Sve dok je jedna kolegica iznenada nije pozvala na suši zabavu, malo druženje kolega kod nje kod kuće povodom unapređenja. I dok je zabava već pala u zaborav, Kristinu je jednog dana na stolu dočekala poručica: dužna je 100 kruna. Za sastojke.

Izvor: Jutarnji List