"ŠTA ĆU JA DOK TEBE NEMA?" Psiholog razotkriva zahtevne, nezrele i teške partnere, ljubav je nešto drugo

Jedna od bitnih razlika između zaljubljenosti i ljubavi jeste to što ljubav zahteva test u stvarnom životu da bi se uvidele prave osobine voljene osobe. Zaljubljenost može prerasti u ljubav, a da bi do toga došlo, potrebni su određeni uslovi.

– Partner koji se idealizuje doživljava se kao trofej, dokaz sopstvene vrednosti ili se živi kroz njegove uspehe. Žudi se za poznatima, moćnima, bogatima, uspešnima. Idealizacijom drugi ljudi se čine većim, višim, važnijim, snažnijim nego što to zaista jesu, da bi se pored njih osećali sigurno i važno, sa što manje odgovornosti i zaštićeni od pretnji spoljnog sveta.

Međutim, nekritična idealizacija uglavnom dovodi do razočaranja i ponovljene frustracije, potom do traženja novog idealizovanog objekta i zaljubljivanja. Osobe s ovakvim problemima u stvari su „zaljubljene u zaljubljenost”, u pronalaženje idealnog partnera i euforiju usled osećaja povezanosti s njim – ističe Milica Mikić Grčkarac.

„LEPLJIVI” LJUBAVNICI

Postoje osobe koje ne mogu podneti odsustvo objekta ljubavi. To su „lepljivi”, „prezahtevni” ljubavnici, bračni partneri ili roditelji, ljudi koji ne podnose samoću i razdvojenost i ne mogu sami da regulišu svoja emotivna stanja. Neko uvek mora da bude tu, stalno zivkaju partnera, guše ga, šalju SMS poruke. Često su skloni alkoholizmu, tabletomaniji i zavisnosti od lekova, jer u osnovi ovih partnerskih odnosa upravo je zavisnost. Oni su zavisni od partnerovog prisustva, a kada je odsutan, kontrolišu ga ne bi li obezbedili prividnu sigurnost.

– Takve osobe partnera opterećuju krivicom zbog njegovog odsustva, a najčešća pitanja su: „Zašto moraš da ideš? Šta ću ja dok ti nisi tu...?”

Naravno, tamo gde je kontrola, nema mesta poverenju, pa je takav odnos osuđen na propast ili veliko trpljenje, jer su česte kritike, osude, svađe. Kod njih je izraženo nestrpljenje, nemogućnost da se nešto odlaže, već „mora odmah i sad”.

Imaju zahteve prema drugima i prema životu. Često su uverene da im svet nešto duguje te imaju pravo da dobijaju bez uzvraćanja. Nesposobne su da osete zahvalnost, već to što dobiju smatraju svojim pravom i ljute se ako im partner ne zadovolji neku potrebu. Zavisne osobe umeju da budu veoma agresivne prema onima od kojih zavise (ako osete da ima prostora za agresiju i razmaženost) – objašnjava naša sagovornica.

BLIZANAČKO VEZIVANJE

Zaljubljena osoba neretko gubi svoju autentičnost. Potreba da se bude isti s objektom ljubavi čest je motiv u opisima romantične ljubavi. Blizanačko vezivanje obično nastaje kod tinejdžerske zaljubljenosti kada predstavlja vredan način samospoznaje. Međutim, otkriće da drugi nije „baš kao ja”, može biti ozbiljna pretnja odnosu i doživljaju jedinstva.

– Uobičajena greška kod ovakvog odnosa jeste to što se obostrano naglašavaju i podržavaju isključivo one osobine i ona ponašanja koji su zajednički. Ushićeno se ističe: „I ja isto!”, dok se: „Pa, ja baš ne mislim tako” ili „Moj ukus je potpuno drukčiji” ne izgovara.

Prećutno pravilo je da različitost nije dozvoljena kod srodnih duša jer narušava doživljaj sklada. U takvom skladu nema konflikta jer (barem na neko vreme, prividno) nema ni razlika. Posle određenog vremena kada ovakav oblik jedinstva oslabi, jer u stvari postoje dve osobe koje nisu i ne treba da budu identične, iskrsava „tamna strana” ovog oblika povezanosti, koja se često ispoljava kroz ljutnju zbog različitosti.

Jednom kada počnu da uočavaju i istražuju različitost ili odnos počne da se raspada, razlike se doživljavaju kao pretnja, pa se veza raskida ili jedan partner pokušava da natera drugog da bude isti – kaže Milica Mikić Grčkarac.

Logično je (mada ne i nužno) da se odnos u početku gradi na zajedničkim uporišnim tačkama, na sličnim interesima i sličnim životnim uverenjima. Za tinejdžera je možda presudan sličan muzički ukus, a za odraslog čoveka od ključne važnosti mogu biti slični etički pogledi. Osećaj kompatibilnosti može se zasnivati koliko na razlikama, toliko i na sličnostima, jer kada se taj sloj potroši, ostaje praznina.

ZRELA LJUBAV

– O zreloj ljubavi može se govoriti tek kada razmišljanje o objektu dostigne taj stepen da je vlastito zadovoljenje nemogućno ako se i objekt ne zadovolji. Bergman je naglasio razliku između zaljubljivanja i ostajanja u ljubavi. Zaljubljivanje evocira ono detinje u nama, dok ljubav iziskuje zrelost. Pek to definiše na sledeći način: „Ljubav je volja da se proširimo da bismo potpomogli sopstveni i tuđi duhovni razvoj i sazrevanje” – navodi naša sagovornica.

Ona nas podseća i na reči psihologa Viktora Frankla da je ljubav „jedini način da shvatimo drugo ljudsko biće u najskrivenijem jezgru njegove ličnosti”. Niko ne može razumeti suštinu druge osobe ako je ne voli. Duhovni čin ljubavi čini ga sposobnim da uoči bitne crte i osobine voljene osobe, kao i skrivene potencijale koji još nisu ostvareni. Na taj način svojom ljubavlju osposobljava voljenu osobu da ostvari skrivene mogućnosti, budeći u njoj svest o tome šta može i šta treba da postane.

Tekst: Žaklina Milenković

Izvor: Lepa&Srećna