Svima nam se, tokom života, dešava da napuštamo određene ljude i odnose, situacije i okolnosti u kojima smo se našli. Neretko se desi da, tek kada se na to odvažimo, shvatimo da bi za nas bilo zdravije i konstruktivnije da smo otišli ranije. Ili kad vidimo nekoga kako se muči u odnosu za koji znamo da nije dobar za nju ili njega, pa nam nije jasno zašto ta osoba ne izlazi iz takvog odnosa ili situacije.

Ovde po sredi može biti nekoliko faktora, kao što je to obično slučaj kad je reč o ljudskom ponašanju. Ovom temom sam se, iz ličnih razloga, aktivno bavila mesecima unazad, baš pre, usred i nakon odlaska iz situacija i odnosa koje sam procenjivala kao štetne za sebe.

Zato pišem, što bi se reklo, „iz glave”, ali i „iz stomaka”, vodeći se svojim poznavanjem psihologije, ali bez osvrtanja na reference koje bi nam mogle ponuditi naučno uporište za ovu temu. To može biti predmet nekog drugog teksta. Ovaj je, dakle, iz glave i iskustva.

1. Dobit koju možemo imati u odnosu iako je štetan

Većina nas je u određenom odnosu zato što nam to donosi neku dobit ili korist. Sigurno ste čuli da je jedan od najčešćih razloga zašto žene koje su žrtve porodičnog nasilja ostaju u odnosu sa nasilnikom taj što nemaju sopstvene izvore prihoda pa ne mogu da se osamostale, odnosno napuste ga.

Dobit je, u ovom slučaju, materijalna sigurnost. Korist ili dobit može imati mnoge pojavne forme. Ako smo nezadovoljni svojim poslom, a biramo da na njemu ostanemo, onda to isto možemo činiti iz koristi (kao što su sama činjenica da imamo posao, plata, tim u kom radimo i slično).

Dobit može biti i psihološka, a ne samo materijalna ili opipljiva. Psihološka dobit je sve ono zbog čega smo inače u tom odnosu, a to mogu biti ljubav, povezanost, osećaj pripadnosti i slično. Dalje, možemo ostajati u nekom odnosu zato što to, na primer, to odgovara našem imidžu ili slici koju o sebi želimo da stvorimo ili sačuvamo.

Čak i odnos na relaciji nasilnik/agresor i žrtva može da ima psihološku dobit, ali da se ne zapetljavamo u kompleksne motive ljudskog ponašanja, činjenica je da najčešće ostajemo u nekom odnosu jer nam on nešto donosi. Pitanje je samo da li je to što nam donosi veće i važnije od štete koju nam pravi.

Za mene je, u situacijama koje se tiču saradnje sa određenim firmama, dobit bila materijalna (klijent koji redovno plaća), ali i psihološka (klijent koji ima „ime”, pa mi je u interesu da se na ovaj način povezujemo).

PageBreak

2. Inercija zbog koje ostajemo u odnosu iako je štetan

Mnogi ljudski odnosi funkcionišu po inerciji. Tačnije, mnoge ljudske aktivnosti funkcionišu po inerciji.

Skloni smo da postojeće odnose uzimamo zdravo za gotovo, a tek kad se pojavi pretnja odnosu ili kad, iznenada i često podstaknuti nekim stresnim događajem, shvatimo da nam je vreme na ovoj planeti ipak ograničeno, postanemo svesni važnosti tih odnosa.

To ne znači da smo loši ili lenji, već prosto – da smo ljudi. Jer, kao što ste možda već primetili, naši mozgovi i naša tela nisu podešeni tako da nam donose radost i zadovoljstvo.

Oni su mašine sa jednom misijom, a to je preživljavanje. Oni funkcionišu po principu minimalnog utroška energije. Dakle, ako ne mora, mozak se najradije neće baviti ničim što nije povezano sa našim pukim opstankom.

Svest je ta koja nas „tera” da se borimo sa time kako smo prirodno programirani. Zato smo svi – po default podešavanjima – lenji, inertni, prokrastinatori, skloniji sa skrolujemo čitavo popodne po Instagramu nego da radimo sklekove jer je to dugoročno dobro za nas. Sve to važi i za međuljudske odnose.

Što smo duže u nekom odnosu, to nam teže može biti da presečemo. Meni je najteže bilo osvrtanje na sve ono što sam sa datom osobom prošla, sve dobre i lepe stvari, koje postoje, a kojih se sad treba odreći. To je primer kombinacije dva prethodno pomenuta faktora: dobiti i inercije.

3. Strah kao razlog da ostanemo u štetnom odnosu

Strah je veoma moćan motivator ljudskog ponašanja. Isto tako i odsustva ponašanja, tamo gde bi ga moralo biti.

U kontekstu ostanka u štetnom odnosu, strah je važan faktor: možemo se plašiti gubitka odnosa i bliskosti, reakcije druge osobe (ili osoba) na naš pokušaj da izađemo iz odnosa, toga kako ćemo se snaći nakon što presečemo, kako će život ubuduće izgledati i tako dalje.

To su sve normalna, uobičajena pitanja i sa odgovorima na njih povezani strahovi.

Ovde je posebno interesantan strah povezan za izlaskom iz zone komfora: neretko ćemo ostati tu gde nam je loše i nećemo učiniti ništa da izađemo, samo zato što se plašimo onoga što sledi nakon što pređemo granicu sopstvene udobnosti.

To se dešava čak i kad znamo da je ostanak u odnosu za nas loš, jer iako je loš, makar je nešto što nam je poznato!

Sa druge strane imamo možda nešto bolje, ali nepoznato. To „možda” i „nepoznato” lako mogu da nam vežu ruke i noge i ubede nas u to da je opravdano da se vodimo „ćuti, dobro je” parolom. Opasnost kod ove parole je što neminovno dođe i ujede nas za gu… naplati svoje, a tek kad sve prođe shvatimo da smo robovali strahu.

4. Nada zbog koje ostajemo u odnosu i kad je za nas štetan

Baš kao i svi prethodno nabrojani razlozi, i ovaj je sasvim prirodan, normalan i ljudski. Nada je upravo takva, a kad nam je do nekoga ili nečega stalo, onda se nadamo da će se odnos, ili čak ta osoba, ipak promeniti.

U stanju smo da brižljivo negujemo svoju nadu, čak i dugo nakon što posumnjamo da je ona obična obmana.

Nada nas može zavesti, ali ključno pitanje u vezi sa njom je šta mi radimo kako bi se situacija promenila.

Jer, velika je razlika u tome da li samo sedimo i nadamo se, ili radimo nešto u pravcu menjanja okolnosti, popravljanja onoga što se popraviti može i tome slično. Nada ne znači da smo naivni ili slabi, ali nam može biti savršen alibi za to što ostajemo u odnosu koji je za nas štetan.

Ona je, u suštini, destruktivna samo onda kad očekujemo da će nam se rešenje ukazati samo, to jest pasti sa neba, a na nama je da mislimo lepe misli i da se nadamo, a da mi ne treba ništa da činimo.

PageBreak

5. Naučena bespomoćnost kao razlog ostanka u štetnom odnosu

„Šta god da uradim, ne vredi, pa zato ništa neću ni da radim” sama je esencija naučene bespomoćnosti.

To je konstrukt koji često objašnjava inertnost tamo gde se traži akcija, učmalost gde bi trebalo da postoji volja, izostanak bilo kakve akcije baš kad je ona najpotrebnija.

Verovanje da našim činjenjem ne možemo ništa promeniti ušuškavamo se u osećaj bespomoćnosti, koji nam takođe daje savršen alibi da ostanemo u odnosu i situaciji, samo zato što je tako – lakše.

Naučena bespomoćnost je uglavnom rezervisana za situacije kad nam je potreban razlog da ništa ni ne pokušavamo (što je opet, najčešće, iz inercije ili straha), ali to ipak sebi nekako moramo da objasnimo („On je prosto takav, šta se tu može.”).

Ređe se sreće kao posledica ponavljanih pokušaja da se situacija, odnosno odnos popravi.

Ma koliko volela da verujem za sebe da nisam sklona naučenoj bespomoćnosti, to ipak nije sasvim tačno.

U nekim odnosima sam ostajala iako nisam verovala da se oni mogu popraviti. Na to su me navodili dobit, strah ili inercija. Ovde je zamka i u tome što verujemo da će naše strpljenje biti dovoljno da osoba sa druge strane uvidi svoje greške tek tako, sama od sebe. Strpljenje kom ne prethodi ili ne sledi akcija je put u jednom pravcu u naučenu bespomoćnost…

Iz svih ovih razloga sasvim sigurno se mogu izvući još neki, nastali iz njih ili njihovom kombinacijom. U osnovi ostajanja u odnosu koji nije za nas dobar može biti svih pet faktora, kao i samo neki od njih.

Jednostavno, nema pravila.

Neko od nas je skloniji da se vodi strahom, neko nadom ili dobiti, ali to se sve može pripisati individualnim razlikama (osobinama ličnosti, prethodnim iskustvima, lokusom kontrole, i slično).

Isto tako, ista osoba, u različitim situacijama i sa različitim ljudima, može u osnovi svog ponašanja imati različite faktore. Čak i u istim situacijama sa istim ljudima, dejstvo mogu imati različiti faktori!

Sledeće logično pitanje je: šta učiniti?

Kako pomoći sebi ili nekome ko je „zaglavljen” u takvom odnosu i ne vidi izlaz? Ukoliko ne želi da ga vidi, onda pomoći u suštini nema.

Potrebno je da najpre poželimo da nešto učinimo, a da bi se to desilo, moramo biti svesni situacije u kojoj se nalazimo. To će zahtevati analizu dobiti i štete, koja će se odvijati na kognitivnom, odnosno racionalnom nivou. Emocionalni faktori, poput upravo ovih navedenih, taj proces mogu ometati.

Ako nismo sigurni šta bi trebalo da uradimo i da li je uopšte pametan potez odreći se poznatog, ali lošeg odnosa, zarad nesigurnog i nepoznatog, onda najpre moramo da zavirimo u sebe: u ono što nam je važno i što predstavlja naše vrednosti.

Svima nam se može desiti da provedemo značajnu količinu vremena u odnosima koji za nas nisu dobri, a dodatna „otežavajuća” okolnost je i to što odnosi vremenom mogu da se pokvare, pa ne primetimo na vreme šta se dešava.

Zato je važno sa sobom se dogovoriti šta je ono na šta pristajemo i oko čega sa drugima možemo praviti kompromise, a koje situacije su takozvani dil brejkeri.

To su stvari na koje ne pristajemo i koje nas upravo podstiču da iz odnosa, kad procenimo da se više ništa ne može učiniti (što je takođe veoma kompleksan i potencijalno vrlo dugotrajan proces), izađemo.

Osim vrednosti kojima se vodimo u životu i integriteta koji možemo imati u manjoj ili većoj meri, važno je osvrnuti se i na odgovornost.

A ona će nas podsetiti da smo sami krojači svoje sudbine i da sami biramo odnose koje negujemo, ma koliko nam se ponekad činilo da smo u zamci ili da su nam neke stvari date.

U najvećem broju slučajeva, na zamke sami pristajemo, a datosti vidimo kao takve čak i kad one to nisu. A možemo sebe lako ubediti da je situacija van naše kontrole. Najčešće nije, a ulog je prilično velik. Ponekad je to pitanje života i smrti.

Preseći i napustiti odnos koji je za nas štetan uopšte nije lako, naprotiv.

Posebno kad nas za njega vezuju emocionalne spone i lepe uspomene. Ljudi oko nas mogu biti skloni da nam u glavu guraju svoje viđenje situacije, iako nemaju niti sve važne informacije, niti su pozvani da donose takve odluke.

Ali, isto tako, bliski ljudi nam nekad mogu biti ogledalo i podstrek da učinimo ono što se učiniti mora.

A to jeste teško, što je još jedan potencijalni razlog više da odluku odlažemo ili poništavamo.

I baš zato je važno baviti se ovom temom, kako ne bismo dozvolili da nam život prolazi u lošim odnosima, a mi stojimo i nadamo se da će se sutra, nekim čudom, sve promeniti, samo zato što mi to jako želimo.

Autor: Ina Borenović

Izvor: Psihoverzum