Koja je razlika između zavisti i ljubomore (... i zašto krava treba da crkne?)

Postoji bitna razlika. U zavisti imamo dva aktera, a u ljubomori tri. Osoba koja zavidi želi da obezvredi osobu koja ima nešto što ona želi da ima. Osoba koja je ljubomorna se, zapravo, plaši da bi joj neko mogao oduzeti predmet njene ljubavi.

Zavidna osoba će želeti da oduzme predmet zavisti čak i ako ga ne može prisvojiti. Bitno je da onaj kome se zavidi to više nema, da tako postaju jednaki u nemanju.

Zavist se ne može izjednačiti ni sa željom da se ima nešto što drugi ima. Bitan element zavisti je upravo ta potreba da se onaj koji ima liši toga na čemu mu zavidimo, da se obezvredi, ponizi...kako bi zavist prestala da razjeda onoga ko zavidi. „Kad nemam ja, nemože da ima ni drugi“-osnova je osećanja zavisti. Zavidni ljudi su spremni da više energije utroše u uništavanje i obezvređivanje onih koji imaju ono na čemu im zavide, nego u trud da i oni dobiju to na čemu zavide. Da nije toga, jadna krava bi možda i preživela. Možda bi komšija zaradio da kupi sebi kravu, pa bi se domuuuavale preko plota, ili bi kupio dve krave, pa da ovaj njemu zavidi...Ovako, ako jadna crkne, ni jedan ni drugi se mesa neće najesti, ali neka, važno je da ni onaj drugi nema.

Izreka „Da komšiji crkne krava“ ukazuje i na to da najčešće i najviše zavidimo onima koji su slični nama, a ipak imaju nešto što mi želimo, a nemamo, ili on ima više od nas. To što ono što želimo ima tamo neki bogati Amerikanac nas ne boli toliko. Mnogo nas više boli ako ima neko ko je sličniji nama, ko živi u sličnijim uslovima, neko iz „našeg sela“...Kako to da mi nemamo nešto, a tako smo slični. Da li to znači, onda, da smo mi manje vredni, manje sposobni...E, to se teško podnosi. Taj koji ima, a nama je sličan, mora da je neki lopov, prevarant, krimos, neko ko je nekom nepravdom došao u situaciju da ima nešto što mi nemamo.

Za Amerikanca je jasno, tamo se lakše zarađuje, bolji su uslovi za sve, za ostvarenje talenta, školovanje, uspeh...Ali, brate, neće valjda da mi „bude prorok ovaj iz mog sela“. Pa da, zato se i kaže da „niko nije prorok u svom selu“. Mnogu ljudi koji su uspeli da se afirmišu u inostranstvu kažu da su u svojoj sredini bili priznati tek tada, nakon međunarodnog priznanja. Do tada je zavist činila da su svi isti, podjednki, osrednji ili nikakvi, jer su „naši“.

Neki tu pojavu zovu i „narcizam malih razlika“. Teško nam je da podnesemo da su oni koji su slični nama u nekim bitnim karkteristikama (nacionalnost, poreklo, region) u nečemu bolji od nas. To izaziva snažnu narcističku povredu i zavist. Mnogo ćemo lakše podneti ako nas na sportskom polju, na primer, poraze Rusi ili Nemci ili Ameri, nego braća Hrvati ili Crnogorci. Onima koji su mnogo iznad nas možemo i da se divimo, ali sličnima koji su bolji ili imaju više...njima uglavnom zavidimo. Zato strada baš ta jadna komšijina krava.

Na sledećoj strani pročitajte kako zavist može da se uvuče i među članove porodice.

PageBreakZavist je ponižavajuće osećanje. Osećamo se manje vrednim u odnosu na onoga kome zavidimo i sa kim se poredimo. Osoba koja zavidi oseća kao da joj to onaj kome zavidi čini namerno, da je ponižava. Želi da mu uzvrati poniženje i ponizi ga, iako, najčešće, taj kome zavidimo nije imao nikakvu nameru da izove našu zavist, ponizi nas...ili nas uopšte i ne poznaje.

Mada, često su ljudi koji zavide skloni i da izazivaju zavist drugih kada im se ukaže prilika. Kao, na primer, kada se siromašni gastarbajteri vrate iz inostrnstva gde su zaradili nešto, pa pravac u svoje selo da izgrade što veću kuću...“nek svi vide šta su postali...i nek im zavide“. To se i dešava, ljudi koji žele da izazovu zavist i uspeju u tome.

Ma, lako bismo mi izašli na kraj sa zavišću da je u pitanju samo komšija i njegova krava. Problem je kad nam se uvuče u našu kuću, a bogami nam se baš često uvuče. Onda želimo da nam crkne naša krava. Muževljeva, ženina, decina...nema veze što tako „sečemo granu na kojoj sedimo“, ali zavist je takva, „važno je da on/ona nema, pa makar i ja nemao“. O, da, radeći kao bračni savetnik naslušao sam se puno takvih priča. Žena, na primer, zavidi mužu na karijeri, na uspesima koje postiže „na njenoj grbači“, jer „ona sedi kod kuće i podiže decu, a šta je sve mogla da postane da se nije tome posvetila...“, ali je zato on, „sebičnjak, koji samo svoju zadnjicu gleda...uspeo da se probije, pokaže, dokaže...iako nije neki kapacitet, ali u ovom prevarantskom društvu takvi prolaze...“...

Onda obezvređuje svaki njegov doprinos porodici, „on samo daje te pare...“ i ništa drugo, dočekuje ga „ s vrata“ paljbama, poniženjima... ponekada je sklona i da ozbiljno ugrozi tu njegovu karijeru, pa makar ni ona nemala. Spušta ga, „kastrira“. Ako je poznat, onda može i u javnosti da ispriča kakav je, u stvari, „jadnik“ taj veliki muškarac. On, obično, prepozna negde da je zavist u korenu takvog ženinog ponšanja pa kaže: „Što ja više napredujem, ona, umesto da se raduje jer je to naš zajednički uspeh, sve više omalovažava. Mislim da je to zato što je dokona, ništa ne radi, pa zavidi...Trebalo bi da joj nađem neki posao da izađe iz kuće...“.

E, da. Kad bi samo žene bile sklone zavisti. No, nije tako. Zašto bi, na primer, taj muž izjavio nešto tako degradirajuće kao što je „ništa ne radi, dokona je, pa zavidi“, kad to nije istina. Ta ista žena podiže decu, radi sa njima domaće zadatke, pokušava da vaspita male divljake koji bi da sve bude kako oni hoće..Svako ko se bavio time zna da žene često, kad imaju malu decu, žele da „odu na posao da se malo odmore“ . Podizanje dece je daleko od dokonosti. Ali, on to tako vidi jer joj, često, zavidi što „ne mora da se dokazuje, da se probija, bori sa prljavim ljudima, ponekada i ulizuje...da bi uspeo“. Lako je njoj u kući, „sa dečicom, bezbrižna, sa naivnim predstavama o stvarnosti, kao da je vanzemaljac“.

On obezvređuje njen trud i napor jer joj zavidi na toj „bezbrižnoj“ poziciji, a u tome mu pomažu njegove „naivne predstave o stvarnosti u kući“. Onda, lepo, dođe kući i obezvredi sav njen trud. Počne da „potkupljuje decu“, da im dozvoljava ono što im „mama veštica“ ne da, nema zahteve, samo zabava sa decom...baš jedan dobar i zabavan otac. I, kad imamo „dobrog policajca i lošeg policajca“, deca uvide kako „postoji rupa u zakonu“, pa krenu da istu i koriste. I tako, i jednom i drugom „pocrkaju krave“. Međusobno se obezvrede, pa nemaju jedno drugom na čemu da zavide. Ali, nemaju ni zbog čega jedno drugo da vole i poštuju jer su sve što vredi obezvredili. Srećom, kod većine prova zaviste se ne razvija do te mere da se toliko međusobno obezvrede.

Mnogi se plaše uspeha plašeći se, zapravo, zavisti koju bi uspeh mogao da im donese. Što veći uspeh, to veća zavist. „Ko visoko leti, nisko pada“. Zavist je razorna sila. Nije se lako suočiti sa njom. Svi koji su se usudili da „malo odskoče“, budu bolji, imali su priliku da se sa tom silom suoče. Često čujem od svojih klijenata kako su ih roditelji učili da „ne štrče“, da se „ne ističu“, kako ne bi izazvali zavist i nevolje koje sa njom dolaze. Obično prvo kreću ogovaranja, i to često od strane onih koje smo doživljavali bliskima.

Priče o tome kako se neko „uobrazio“ jer je nešto postigao, kako je nešto dobio „preko veze“ ili se „uvlačio“...kreću razna obezvređivanja koje pogode osobu jer je, zapravo, očekivala da će je ljudi više ceniti zbog nekog uspeha, da će dobiti odobravanje, pohvalu...kad ono-zavist i obezvređivanje. O, da. To je česta cena uspeha. Ne treba biti naivan. Ko želi uspeh treba da računa i na zavist i obezvređivanje i pakosti koje ona sa sobom nosi. To je često „cena uspeha“. Naravno, neće nam svi zavideti ako smo uspešni. Neki će nam zbog toga stvarno ukazati poštovanje, možda i oduševljenje. Ali, od onih koji su želeli isto što i mi, koji su nam negde slični, imali su slične uslove da ostvareono što smo mi ostvarili, ali nisu, možemo očekivati zavisti i pakosti. Šta razlikuje zavidne ljude od onih koji nisu tome skloni?

Na sledećoj strani pročitajte koje osećanje je suprotno od zavisti i kako se izboriti sa njim.

PageBreakKako sve ima i svoju suprotnost, ima je i zavist. Suprotnost zavisti je zahvalnost. Osoba zahvalna na onome što ima ne zavidi drugome na onome što ona nema. Zašto je to tako? Osnova osećanja zavisti je osećaj praznine koji ima onaj koji zavidi. Tak osećaj praznine upravo i ima jer ne ceni ono što ima, nije zahvalna na onome što ima, ne vrednuje to što ima. Može nas ispuniti samo ono što smatramo vrednim.

Praznina koju osećaju ljudi koji zavide je praznina koju stvara osećaj bezvrednosti ili manje vrednosti sopstvene ličnosti. Ako ne smatramo vrednim ono što imamo mi, emotivno, nemamo ništa, jer to što imamo faktički nije nam i emotivno vredno. Dakle, nezahvalni ljudi nemaju ništa i zavide onima koji imaju. Onda žele da obezvrede one kojima zavide kako bi bili jednako prazni i bezvredni. Kada to učine, zapravo su uništili mogući izvor sopstvenog zadovoljstva i ispunjenosti – ljude koje su mogli da cene umesto da ih obezvređuju.

Recimo, žena iz primera koji sam naveo bi mogla biti zadovoljna i ispunjena (i da se oseća vrednom) jer ima sposobnog ivrednog, pouzdanog muža koji se odgovorno brine o egzistenciji porodice, dok je on moga da bude ispunjen i zadovoljan ženom koja je posvećena kući, deci, stvaranju atmosfere toplog doma. Od ljudi kojima smo zahvalni puno smo toga spremni da naučimo, primimo, unesemo u sebe. Ne možemo da učimo od onih kojima zavidimo. Ali, ako ne zavidimo i učimo od onih koji imaju ono što želimo, i mi dobijamo ono što smo želeli od njih, bez potrebe da ih obezvređujemo, da im otimamo, krademo...

Osoba kojoj smo duboko zahvalni na nečemu će uvek imati potrebu da nam to na čemu smo joj zahvalni da još više. Ne da bi se osećala važnom, iznad nas, velikom...(jer to izaziva zavist), već zato što se oseća ispunjeno, korisno, dobro - jer je učinila nešto što je nekoga ispunilo, izazvalo zahvalnost, i kod oboje ljudi pojačalo osećaj vrednosti.

Zahvalnost nas oplemenjuje, čini emocionalno imućnima, dok nas zavist osiromašuje i navodi na dalje obezvređivanje drugih, ali i sebe, onoga što imamo.

Osnova osećanja zavisti je osećaj praznine koji ima onaj koji zavidi. Tak osećaj praznine upravo i ima jer ne ceni ono što ima, nije zahvalna na onome što ima, ne vrednuje to što ima.

Ljudi zavide drugima na nečemu što za njih predstavlja vrednost, za šta veruju da bi učinilo da se osećaju vrednijima kao ličnosti kada bi to imali. Na čemu će neko da zavidi zavisi od toga kako doživljava vrednost, šta je za njega vrednost ličnosti. Za neke je vrednost ličnosti nešto poput materije, ako imaš tog nečega više, više vrediš kao ličnost. Na primer, ako imaš više novca vredniji si, ili moći, uticaja, slave...

Za druge je vrednost vezana za odnose, nije nešto što se može konzumirati, već realizovati u odnosima sa drugima-biti dobar, plemenit, saosećajan, pouzdan...to su vrednosti koje čine ličnost vrednom i mogu se realizovati samo kroz odnos. I na tome se može zavideti drugome i pokušati sa obezvređivanjem takvih osobina u drugoj osobi („Nije ona takva, samo dobro glumi...pravi se kao da nešto radi bez koristi, a u stvari samo uvija u oblandu svoju koristoljubivost...).

Može se zavideti drugome na svakoj vrednosti, na dobroti, nesebičnosti („šta on misli, da je neki svetc, bolji od nas...“), posebno na originalnosti i kreativnosti. Ljudi najčešće snažno zavide kada vide da neko živi punim plućima, da je nadahnut, optimističan, kreativan...da ima sve to za šta oni nemaju hrabrosti, možda baš zato što se plaše zavisti drugih (projektuju sopstvena osećanja u druge). I tako, umesto da budemo oduševljeni onima koji stvaraju, da primamo ono dobro što nam daju, da time i mi postajemo bogatiji i vredniji, zavišću ih obezvređujemo i osiromašujemo svoj svet. Kako izaći iz tog začaranog kruga?

Vrednovanjem svega onoga što imamo i jesmo, zahvalnošću životu na onome što nam je dao i daje-tek tada ćemo osećati da imamo i moći da primimo još više.

Tekst: Nebojša Jovanović

Izvor: Danas