Profesorka sa Pravnog fakulteta u Beogradu Ivana Krstić je među onima koji zdušno podržavaju unošenje ovakve odredbe u Građanski zakonik.

"Telesno kažnjavanje predstavlja povredu dečijeg integriteta i prava. Zato je važno da ne postoji kompromis u suprotstavljanju nasilja nad decom i da država jasno zabrani telesno kažnjavanje koje predstavlja tradicionalan vid kažnjavanja i disciplinovanja dece.

Telesno kažnjavanje nije delotvorno kao sredstvo disciplinovanja, jer uči decu da je nasilje prihvatljiva i odgovarajuća strategija za rešavanje sukoba", smatra profesorka Krstić. Ona objašnjava i da nisu opravdane kritike da će zbog ovakvog predloga roditelji biti izloženi progonu i krivičnom procesuiranju.

"Cilj uvođenja ovakve odredbe nije primarno kažnjavanje, osim ako telesno kažnjavanje ne dosegne neki ozbiljniji nivo povrede telesnog i psihičkog integriteta deteta. Cilj ove odredbe jeste da pošalje poruku roditeljima, predstavnicima psihoterapeutske struke i drugim relevantnim akterima da je fizičko kažnjavanje dece prevaziđeno, da ono narušava njihov integritet i da može imati mnoge štetne posledice", objašnjava profesorka Krstić.

VIŠE: Zabrana fizičkog kažnjavanja dece u Srbiji: ZA i PROTIV (I deo)

Njen kolega sa Pravnog fakulteta dr Milan Škulić ima potpuno drugačije viđenje o tome šta donosi eventualna promena Građanskog zakonika. On se protivi takvim izmenama, jer to, kako ocenjuje otvara put zloupotrebama.

"Postojeći Krivični zakon štiti dete na adekvatan način, jer se kažnjava svaki oblik telesne povrede. Onaj ko kažnjava dete na brutalan način uvek čini neko krivično delo, počev od nasilja u porodici do zlostavljanja i zapuštanja deteta. I to je sasvim dovoljno", kategoričan je dr Škulić.

Praksa pokazuje, kako kaže, da veći broj roditelja koristi takvu vrstu disciplinovanja, pa će reagovanje države onda da bude vrlo selektivno. A uz to treba imati u vidu i koliko su centri za socijalni rad kadrovski i tehnički neopremljeni. Tako će samo pojedini roditelji da odgovaraju, imaće problema, a praksa te vrste će da ostane pa će na kraju, uveren je dr Škulić, zakon biti mrtvo slovo na papiru. Pored toga, postavlja se pitanje neće li roditelj koji izgubi pravo da reaguje na tradicionalan način, ali bez nekog telesnog povređivanja, pribeći nečem gorem od toga, a to je psihičko zlostavljanje koje je manje upadljivo, a može biti daleko gore.

Profesorka Krstić smatra i da je neophodno poslati jasnu poruku porodicama i društvu u celini da nije ništa prihvatljivije, niti zakonitije udarati decu nego bilo koju drugu osobu. Ali dodaje i da je za ovakve promene potrebno duže vreme za šta je dobar primer Austrija u kojoj je zabrana telesnog kažnjavanja uvedena još 1989. godine, a značajan procenat građana i dalje ne prihvata zabranu telesnog kažnjavanja.

Povrh svega, upozorava dr Škulić, ne bi smela da se zanemari ni psihološka tortura koju bi dete preživelo zbog postupka u kome bi praktično bilo svedok protiv svojih roditelja koje je neko prijavio da su ga ošamarili. "Da li je to uvek opravdano? Nisam siguran", zaključuje dr Škulić.

Tekst pod nazivom "Batine su prevaziđene" u Politici je objavljen 15. januara 2015. godine.

Na sledećoj strani pročitajte kako da naučite dete da udaranje nije prihvatljiv način rešavanja problema.

PageBreak

Vaspitanje se sprovodi odgovarajućim kaznama, nagradama, komunikacijom, poverenjem, a nikako udaranjem, kaže pedagog Jelena Holcer.

"Veliko ne batinama!", glasa pedagog Jelena Holcer, direktorka "Škole za roditeljstvo".

"Roditelj tako poručuje detetu da je udaranje prihvatljiv način rešavanja problema. Udaranje slabijeg nije u redu. Ako smo prepoznali da je fizičko kažnjavanje životinja, bolesne, zdrave i osobe koja je pripadnik nacionalne manjine – nasilje, tako je isto i udaranje deteta nasilje, a ne vaspitavanje".

"Vaspitanje se sprovodi odgovarajućim kaznama, nagradama, komunikacijom, poverenjem, a nikako udaranjem, ćuškama, šamarima… Postoje kazne kojima se uspostavlja određeno ponašanje deteta. Ponekad su povišen glas, strog pogled, opomena ili preusmeravanje pažnje, dovoljni da se promeni ponašanje", nabraja Holcer.

Termini "umereno" ili udaranje deteta "samo po zasluzi" potpuno su individualni, jer "umereno" i "po zasluzi" za jednu porodicu može biti različito tretirano u drugoj. Holcer dodaje i da se podrazumeva da se deca moraju vaspitavati, pa da im je neophodno postaviti granice ponašanja i uspostaviti pravu meru roditeljskog autoriteta.

VIŠE: Zabrana fizičkog kažnjavanja dece u Srbiji: ZA i PROTIV (II deo)

Psihoterapeut Zoran Milivojević, međutim, upozorava da je opasna zabluda da su roditelji svemoćni i da uvek mogu razgovorom, objašnjenjima i pružanjem ljubavi uspeti da promene ponašanje, bilo kojeg deteta, bilo kog uzrasta, u bilo kojoj situaciji. Postoje situacije u kojima su „nenasilne” metode nemoćne, smatra on, tako da roditelj mora da primeni telesnu kaznu, odnosno da šljapne dete po zadnjici.

"Zato telesno kažnjavanje mora ostati deo vaspitnog repertoara koji je legitiman i legalan. Ukoliko bi se roditeljima oduzelo to pravo, oni bi u određenim situacijama bili nemoćni da sprovode roditeljsku odgovornost, tako da bi porastao procenat dece koja su raspuštena, impulsivna i nasilna. Da su najnasilnija upravo ova 'nikada-telesno-kažnjavana' deca potvrđuje i novija statistika u zemljama u kojima je uvedena ovakva zabrana. I kod nas će deca u nižim razredima, podučena o svojim pravima stalno ponavljati Neću! Šta mi možeš!", upozorava Milivojević.

Predlog zabrane ugrožava roditeljska prava, njihovu slobodu i privatnost. Tako bi država u liku centara za socijalni rad na svaku dojavu mogla da uđe u porodicu da bi decu „zaštitila” od roditelja, što otvara prostor za zloupotrebe, od dečjih ucena, lažnih prijava, do mešanja rođaka, suseda, institucija u privatni i intimni odnos roditelja i deteta.

"Onemogućavanje roditelja predstavlja opasnost po porodicu, ono može imati negativne posledice po društvo i mlade. Tvrdim da je reč o neodgovornom socijalnom inžinjeringu jedne interesne grupe koja nema čvrste argumente da bi tako nešto donelo ikakvu korist", uverava Milivojević.

Tekst pod nazivom "Udaranje slabijeg nije u redu" u Politici je objavljen 15. januara 2015. godine.