- Blagovesti su praznik koji u pravoslavnom kalendaru stoji kao jedno od dvanaest velikih svetih dana, obeležen crvenim slovom i duboko ukorenjen u veru i narodnu tradiciju.
- Slavi se 7. aprila i u svojoj suštini nosi trenutak kada Arhanđel Gavrilo dolazi Devici Mariji i donosi joj radosnu vest – da će roditi Sina Božjeg, Isusa Hrista.
- Narodni običaji su u skladu sa verovanjima da ovaj praznik najavljuje novi početak i priprema nas za Uskrs
Blagovesti su praznik radosti i nade, ali u narodnoj tradiciji posebno mesto zauzimaju običaji vezani za žene. Verovalo se da na ovaj dan one treba da se posvete molitvi, uzdržavanju od svakodnevnih radnji i čistoti doma.
Devojke i žene odlazile su u crkve i manastire gde postoje ikone posvećene Blagovestima i molile se Bogorodici, naročito one koje su želele da postanu majke. Molitva je bila znak poverenja i oslanjanja na Bogorodicu kao zaštitnicu porodice i života.
Postojalo je i verovanje da se na Blagovesti žene ne treba da češljaju. Češljanje je shvatano kao svakodnevna radnja koja pripada brizi o spoljašnjem izgledu, a na ovaj praznik treba se uzdržati od takvih sitnih poslova da bi se pažnja usmerila na unutrašnju čistotu i molitvu. Time se pokazivalo poštovanje prema prazniku i Bogorodici, kao i simbolično odricanje od brige o spoljašnjem u korist duhovnog.
Treći običaj, koji se i danas redovno poštuje, je rano ustajanje. Žene su se budile još u praskozorje, da bi kuća i dvorište bili očišćeni „od zla“. Taj čin nije bio samo praktičan, već je imao i simboličnu vrednost. Čist dom značio je čist početak, a dan bi započinjao devojačkom pesmom, što je donosilo radost i osećaj novog života.
U crkvenom smislu, Blagovesti su praznik posvećen Bogorodici, njenoj veri i slobodnom pristanku da prihvati Božju volju. U njenim rečima: „Neka mi bude po reči tvojoj“ ogleda se poslušnost, poverenje i ljubav. Arhanđel Gavrilo, Božji vesnik, glavni je anđeo ovog praznika. On donosi vest koja menja tok istorije i otvara vrata spasenju. Blagovesti su, dakle, dan radosti, jer najavljuju dolazak Mesije i početak iskupljenja čovečanstva.
Narodna tradicija dodaje ovom prazniku posebnu boju i toplinu. U selima se verovalo da zima traje sve dok Blagovesti ne prođu. Tek nakon njih počinjali su radovi u polju i voćnjaku: kalemljenje, orezivanje vinograda, setva pšenice i ječma. Veče uoči praznika mladi su sakupljali suva drva i grančice i palili veliku vatru na vidnom mestu. Oko nje su se veselili momci i devojke, a ponegde i stariji. Preskakanje vatre smatralo se zaštitom od nesreće, a tog dana se nije smela spominjati reč „zmija“, jer se verovalo da one tada izlaze iz zimskog sna.
Posebno je zanimljivo verovanje da je period od Blagovesti do Velikog Petka povoljan za započinjanje velikih poslova – gradnje, pokretanja sopstvenog posla, usavršavanja. Smatralo se da je to vreme kada se donose važne životne odluke koje mogu pokrenuti korenite promene.
Blagovesti su, dakle, spoj nebeskog i zemaljskog: trenutak kada Bogorodica prima vest o rođenju Hrista, ali i dan kada narod kroz običaje slavi buđenje prirode i novi početak. To je praznik koji nas podseća da vera donosi nadu, a nada rađa radost – radost koja se prenosi kroz vekove, od liturgije do narodnih pesama i običaja.
BONUS VIDEO: