- Postoje stvari koje, iz najbolje namere, previše lako delimo sa drugima – svoje planove, radosti, uspehe i nade. A onda se pitamo zašto se nešto izjalovilo, zašto su se odnosi promenili ili zašto smo se posle razgovora osetili nelagodno.
- Upravo o toj tihoj, skrivenoj opasnosti govori otac Petar, upozoravajući da nisu sve uši blagonaklone i da ne nose svi ljudi iskrenu radost zbog tuđe sreće.
Zavist se često krije iza ćutanja, osmeha i prividne dobronamernosti, ali u presudnom trenutku izlazi na videlo
Govoriti manje o sebi ponekad znači sačuvati mir, odnose i ono što nam je zaista važno, uči pravoslavni sveštenik, otac Petar Gurjanov.
Čovek koji zavidi ne raduje se ni sopstvenim darovima, jer mu pogled stalno luta ka onome što drugi imaju.
Zavist je jedno od najdubljih i najrazornijih osećanja u čoveku. Ona se ne rađa iz same želje za nečim dobrim, već iz bola što to dobro poseduje neko drugi. U svojoj suštini, zavist nije samo nezadovoljstvo sopstvenim životom, već i potajna tuga ili gnev zbog tuđe sreće, uspeha, dara ili blagoslova.
Zato se zavist često ne prepoznaje lako. Ona ume da se prikrije ćutanjem, lažnom ravnodušnošću ili čak osmehom, ali u srcu ostavlja gorčinu koja polako nagriza čovekovu dušu. Crkva zavist ubraja među sedam smrtnih grehova upravo zbog njene razorne prirode. Smatra se „smrtnom“ ne zato što je trenutni osećaj, već zato što može da postane trajno stanje srca.
Takvo stanje vodi u druge grehe: mržnju, ogovaranje, klevetu, zlopamćenje i radovanje tuđem padu. U hrišćanskom učenju, zavist se suprotstavlja ljubavi, jer tamo gde postoji prava ljubav prema bližnjem nema mesta žalosti zbog njegovog dobra.
Zavist razara zajedništvo. Ona udaljava čoveka i od Boga i od ljudi, jer ga zatvara u stalno poređenje, računanje i merenje sebe prema drugima. U Svetom pismu i crkvenom predanju zavist se često povezuje sa zlom koje razdvaja i razara odnose.
Ona ne traži materijalnu dobit, već tuđu štetu ili umanjenje tuđeg sjaja. Čovek koji zavidi ne ume da se raduje ni onome što ima, jer mu je pogled neprestano uprt u tuđe darove. Zbog toga Crkva zavist vidi kao znak unutrašnje praznine i duhovne tame, u kojoj se gubi mir i sposobnost zahvalnosti.
Zavidni ljudi često žive u stalnoj unutrašnjoj napetosti. Spolja mogu delovati mirno, pa čak i dobronamerno, ali iznutra pažljivo prate tuđe uspehe, reči i postupke. Pamte sitnice, porede se, preuveličavaju tuđe greške i umanjuju tuđe vrline. Svaka pohvala upućena drugome u njima budi nelagodu i potrebu da umanje vrednost onoga što drugi jesu ili imaju.
U takvom stanju čovek postaje brz na osudu i spreman da kaže ono što inače ne bi rekao. Upravo zato se u duhovnom iskustvu često naglašava oprez u ophođenju s ljudima. Zavist ima moć da izvuče na površinu ono što je dotad bilo skriveno – reči koje bole, poglede koji odaju i postupke koji razotkrivaju pravo stanje srca.
Na to upozorava i ruski sveštenik Petar Gurjanov: „Nikada drugima ne govorite previše o sebi. Zapamtite: u trenutku zavisti slep progleda, nem progovori, a gluv pročuje." Pročitajte i koja još navika vodi u niz smrtnih grehova.
Tekst: Religija.rs / Lepa&Srećna /Jasmina Glišić