Arno Gujon: Francuz velikog srca pomaže Srbima na Kosovu

Svake treće nedelje Francuz Arno Gujon (Arnaud Gouillon, 28) poseti Kosovo i Metohiju i šleperima punim humanitarne pomoći iz Francuske snabde srpsko stanovništvo koje tamo živi u enklavama.

Obim pomoći odavno je prešao sumu od milion i po evra u robi, ne računajući finansiranje dvadesetak projekata u saradnji sa Eparhijom raško-prizrenskom.

Koliko voli našu zemlju, Arno je potvrdio nebrojeno puta, a svoj san da živi u Srbiji ostvario je pre dve godine kada se venčao sa svojom devojkom Ivanom koju je upoznao u Zvorniku. A svoja zapažanja o Srbima i svojevrstan bilans rezultata njegove organizacije objavio je u knjizi Svi moji putevi vode ka Srbiji, koju je zimus objavio Službeni glasnik.  

„Opisao sam mnogo toga što sam video i čuo, pisao o susretima s ljudima i o tome kako sam ih video i doživeo. To je moj mali doprinos francusko-srpskom prijateljstvu koje nije samo stvar prošlosti nego i sadašnjosti, te se nadam da će se zahvaljujući mojoj knjizi, ono obnavljati“priča nam Arno na tečnom srpskom jeziku, koji je naučio uz samo jednu knjigu i razgovor s našim ljudima.

„Počeo sam tako što sam u Francuskoj pronašao jedan jedini priručnik za učenje srpskog koji je namenjen frankofonim ljudima. Danas veoma često govorim na srpskom, mada sa suprugom ipak pričam na francuskom jer je i ona odrasla u Francuskoj.“

Ivana je rođena i odrasla je u malom francuskom gradu Ansiju, na svega 80 kilometara od Vizija, gradića kod Grenobla odakle potiče Arno. Iako su živeli tako blizu, sudbina je umešala svoje prste i spojila ih čak u Zvorniku, na granici Srbije i Bosne i Hercegovine. 

„Kao inženjer zaštite na radu i ekologije u jednoj francuskoj firmi bio sam raspoređen da tamo radim šest meseci. Slučajno sam upoznao devojku koja je sa srpske strane, iz Malog Zvornika, gde je bila u poseti rođacima, prešla u Bosnu da prošeta Zvornikom. Odmah smo se dopali jedno drugom, a posebno nas je privukla činjenica da oboje govorimo francuski i da smo odande. Najzanimljivije je to što su se njen i moj brat upoznali u Ženevi, gde obojica rade i pričali jedan drugom o bratu odnosno o sestri. Nisu ni sanjali da ćemo se Ivana i ja stvarno sresti“, seća se Arno.

Svestan da je njihov susret, kako kaže, stvar sudbine, Arno je zaprosio Ivanu u manastiru Gračanica pod svetlošću sveća, a venčali su se u Ansiju. 

„Poslednje dve godine živimo u Beogradu, a u Francusku, u posetu njenoj i mojoj porodici, idemo na svaka tri meseca. Supruga je angažovana u mojoj nevladinoj organizaciji, a inače je završila Fakultet političkih nauka u Parizu i jedno vreme radila u Skupštini Evropske unije.

Arno otkriva da mu iz Francuske nedostaje samo jedna stvar – sir!

„Srbija ima dobra vina tako da mi toga ne manjka. Mada, osim sira, u Beogradu postoji sve što je potrebno jednom Francuzu ili bilo kom čoveku. Oduševljen sam hrabrošću srpskog naroda, koji je kroz istoriju umeo da izdrži mnogo neprilika i bez koje možda ne biste opstali. O tome da gostoprimstva nema samo u Dušanovom zakoniku, uverio sam se na hiljadu primera. Jedna od zajedničkih stvari koje povezuje Srbe i Francuze je čuvanje tradicije, ali i kultura koju mogu da vidim svakog dana na ulicama, što daje i specifičnu atmosferu gradovima“, tvrdi Arno.

Za Srbiju je prvi put čuo od dede i oca, koji su mu u detinjstvu pričali o francusko-srpskom prijateljstvu.

„ Još kao dete bio sam svestan da su naši narodi bliski kroz istoriju i kulturu i da su Srbi frankofili. Prvi put sam došao u Srbiju 2004. godine s prvim konvojem pomoći za Srbe. Tada sam s bratom Bertranom, čuvši za pogrom 17. i 18. marta, osnovao Solidarnost za Kosovo. Imao sam 19 godina“,  seća se Arno. 

Arnoovi roditelji, brat i sestra nisu bili iznenađeni njegovom odlukom da se preseli u Beograd.

„To su i očekivali od mene jer su Srbija i Kosovo i Metohija glavna tema u mojoj porodici, pogotovo otkad sam upoznao Ivanu“ kaže Arno.

U galeriji pogledajte slike ovog vrednog Francuza sa humanitarnih akcija i iz privatnog života.

Tekst Nenad Blagojević