Suzana Petričević morala je da iskusi koliko je jaka kada se suočila sa zastrašujućom dijagnozom, karcinom dojke. Borba u kojoj je izašla kao pobednik promenila je njen odnos prema životu, ali i ohrabrila je da govori o tome kako bi pomogla drugim ženama. Prvakinja Drame Narodnog pozorišta u Beogradu otkrila je koji znaci su najavili nezvanog gosta.
“Dakle, neobjašnjivi umor, jer sa pedeset sedam godina nije vreme za iznenadnu malaksalost usred dana i za neobjašnjivu pospanost. Sad znam koliko je važno obratiti pažnju na te znake. Kao i na slabljenje, ničim izazvano. Onog koji vam tad bude rekao da su u pitanju godine i krštenica odmah pošaljite tamo gde treba, glupost odmah treba izbrisati. Tako sam se požalila prijateljici i ona me je poslala da uradim test intolerancije na hranu. Nikad nisam verovala u te testove, ali sam otišla, i mesecima se pridržavala nove ishrane. Prijalo mi je, umor se smanjio, usporio, ali nije nestao, “ rekla je Suzana koja je dijagnozu dugo krila od porodice.
Suzana je priznala je da je svoju dijagnozu dugo krila od porodice.
“Rekla sam im kad sam krenula na operaciju, bilo je neizbežno; nisam ga nazvala pravim imenom, ali moja kćerka je čula neizrečeno. Odmah sam joj tutnula u ruke infostan i ostale račune i objasnila da je to najveći problem koji trenutno imamo, dugovi se moraju izmiriti. Zetu sam dala ključeve od stana i kesu sa slatkišima za dečicu. Bila sam samoj sebi smešna kad sam shvatila koliko sam sve to loše odglumila, džaba zanat kad ideš pod nož. Ipak, patetika je izbegnuta. Samo ne tužni pogledi“, tvrdi glumca i ističe koliko se lekari bore da sačuvaju svakog pacijenta.
“Strah je dobar saveznik ako ga uzmeš na kašičicu, bajke su tu da se ne bismo plašili, ali mislim da je to nemoguće i neprirodno. Kad uđeš na onkologiju, prvi put si na klinici na kojoj lekari imaju samo jedan cilj, život. Za taj cilj se bore lavovski, svim znanjem, iskustvom i srcem. To im jeste posao, ali postoji i taj prag bola koji svi imaju bez obzira na profesiju koju su izabrali. Često pomislim na to, obiđem ih, pozdravim kad idem na kontrole, i pitam se odakle im ta snaga, jer znam koliko tuge imaju u svakoj izgubljenoj bici. I koliko radosti i zahvalnosti za svaku pobedu i osmeh na licu“, kaže Suzana i ističe da je pogrešno uverenje da su muškarci glavni razlog zbog kog se žene odlučuju na operaciju rekonstrukcije grudi.
“Na Institutu za onkologiju je uveden princip rekonstrukcije odmah nakon ili tokom operacije dojke i rezultati su fantastični. Potrebno je pružiti podršku ženama u svim aspektima, jer treba se vratiti kući, a teško je kriti se pred svojom decom, to je najteže. Pogrešno je uverenje da su muževi glavni razlog zbog kojeg se žene odlučuju na plastičnu rekonstruktivnu hirurgiju. Znam muževe koji ljube ožiljke svojim suprugama, devojkama. Meni su ponuđeni implanti, to je po protokolu tako. Ali odlučila sam da me lepo “zakrpe” i nikad se nisam pokajala. Imam neke šavove, lep štep, male sike, i nemam problem sa kontrolama - što manje tkiva lakša je vidljivost, mamografija je prohodna i sve ostalo. Inače, kad žena dođe u neke godine i posreći joj se da postane baka, to zadovoljstvo iznutra je najvažnije. No, žena uvek ostaje žena, to nema veze sa godinama. Ne puštam brkove, ali da ih imam, redovno bih se brijala. Uvek ću želeti lepo da izgledam, negovano i čisto, da živim i mirišem onima koji me vole. I sebi, to je najvažnije“
Izvor: Lepa&Srećna/Gloria