Junaci filma "Vojna akademija 2": Deca su naša najvernija publika

Jedini novajlija u filmu "Vojna akademija 2" sa kojim smo se sreli pred putovanje dela glumačke ekipe na premijeru u Banjaluku Sofija Rajović (26) lepo se uklopila u brz ritam povodom premijera po Srbiji i regionu, ali i u vojničku disciplinu koju su na snimanju prethodnih godina „trenirale“ njene kolege Ivan Mihailović (24) i Bojan Perić (28). Iako u drugom delu filma ne nosi uniformu jer glumi manekenku, Sofija je bila vojnički tačna i spremna za intervju i tek jedno od putovanja u nizu, pa smo je prvo pitali da li joj je žao što nije bila na pravoj Vojnoj akademiji.

Ivane, Bojane, kako se Sofija snašla sa vama, „starim kadetima“?

Ivan: Sofija je talentovana devojka sa kojom smo imali utisak kao da je sa nama od početka snimanja serije.

Bojan: Nas dvoje se poznajemo skoro deset godina. Zajedno smo počeli da studiramo, ali je ona posle odustala. Drago mi je što smo nakon serije Zaustavi vreme koja, nažalost, nikad nije emitovana, dobili drugu šansu za saradnju, a Sofija priliku da pokaže svoj raskošni talenat.

Sofija: Bojan i ja smo pre svega prijatelji, pa onda kolege. Izdvajam ga od svih sa klase.

Šta je svako od vas ponaosob naučio od likova koje glumite?

Bojan: Sve što je dobro kod Stošića ja nisam prihvatio: i dalje kasnim, ne volim da se brijem i da rano ustajem. Voleo bih da budem uporan kao Stošić.

Ivan: Mirka Klisuru krase njegova jednostavnost i dragocena naivnost koju ljudi danas gube. Jednom mi je jedan dečačić prišao i rekao: „Drago mi je što sam te upoznao, ja bih baš voleo da budem dobar čovek kao Mirko Klisura.“ Tada sam bio siguran da sam napravio dobar posao i da je film dobar jer govori o pravim vrednostima i lepim stvarima kojih je danas malo.

Sofija: Nažalost, ja ne mogu da se poistovetim sa likom koji igram jer ništa ne bih prihvatila od Ivane. Uspešno sam uradila svoj posao, iako je gledaoci u početku ne simpatišu.

Na sledećoj strani saznajte o Sofijinim, Bojanovim i Ivanovim iskustvima iz inostranstva.

PageBreak

Na internetu smo našli informaciju o tome da ste radili i živeli u Americi. Kakvo iskustvo imate odande?

Sofija: Tamo sam samo periodično živela. A za posao su potrebni njihovi dokumenti, koje nemam. Najviše vremena sam provela u Los Anđelesu, divnom gradu sa izvanrednom klimom u kojem volim da boravim dok je ovde zima.

Bojane, i vi ste živeli u inostranstvu? Eto još nečeg zajedničkog sa Sofijom.

Bojan: Jedanaest i po godina, od osnovne do kraja srednje škole, živeo sam u Grčkoj, u Solunu sa roditeljima koji su tamo radili. Kada sam završio školovanje vratio sam se u Srbiju kako bih upisao glumu.

A vi, Ivane?

Ivan: Ja sam odrastao i danas živim na Karaburmi. To je jedna zasebna država u kojoj ću ja biti prvi predsednik (smeh).

Sofija, ove vaše kolege se uprkos stalnim putovanjima neprekidno smeju. Uspevate li da ih pratite u optimizmu?

Sofija: Na brz tempo sam navikla, a tako izgleda i moj privatni život. Susret sa publikom, pogotovo sa mlađom koja je najvernija i najiskrenija, je nešto posebno. Uživam u svakom trenutku sa ekipom, a ne manjka nam ni provoda na putu ni smeha. Pravo zadovoljstvo!

Kako izlazite na kraj sa decom koja vas „opkole“ ne bi li dobila autogram?

Ivan: Deca nas pune pozitivnom energijom, a to što vole film najveća nam je satisfakcija da smo napravili dobru stvar. Jedino nam je žao kad zbog gužve neko dete ne dobije autogram.

Da li ste bolje upoznali Srbiju putujući po premijerama?

Bojan: Naravno, s tim što vam mi dođemo kao sportisti koji celog života putuju po svetu a da na kraju vide samo aerodrom, hotel i dvoranu.

Tekst: Nenad Blagojević