Šetali su bez ikakvog cilja, razgovarajući o svemu i svačemu. Teme su se nadovezivale jedna na drugu, baš kao i njihove rečenice. Ona je nastavljala njegove, on njene…
-Mama, gde ideš? – Vuk je sumljičavo posmatrao – Zar nećeš da gledamo zajedno film?
Jovana pogleda u njegove velike, pomalo tužne oči i preplavi je griža savesti.
-Znaš da volim da gledamo filmove zajedno, ali večeras imam dogovor…
-Sa kim ideš?
-Sa jednim prijateljem… - neodređeno je rekla, svesna da će uskoro morati da mu objasni malo više.
-Zašto ga nisi pozvala kod nas – nije bio spreman da odustane tek tako od svojih planova – Mogli smo svi zajedno da gledamo filmove…
-Znam dušo, ali ovo je istovremeno i poslovni razgovor, tako da… - raširila je ruke, svesna da je, do sada najvažnijeg muškarca u svom životu, po prvi put slagala zbog drugog muškarca.
-Ahaaaa…. – razočarano je pognuo glavu.
-Ne brini, dolazi ti naša komšinica Slađa, a sa njom ti nikada nije dosadno.
-Dooobroooo… - pomirljivo je odvratio, ali mu se na licu videlo razočaranje – Slađa je super, ali nije kao ti…
Prišla mu je i čučnula isred njega, obgrlivši ga oko struka. Zagledala se u njegove krupne plave oči i u tom trenutku se zapitala šta je ispravno?? Da li da svoj život posveti detetu i zaboravi na sebe i svoje želje i na kraju postane ogorčena i nezadovoljna ili da sledi svoje srce i pokuša da svoje želje uskladi sa potrebama svog sina?
