Na putu do tebe (6. deo)

-Mama, gde ideš? – Vuk je sumljičavo posmatrao – Zar nećeš da gledamo zajedno film?

-Sa kim ideš?

-Sa jednim prijateljem… - neodređeno je rekla, svesna da će uskoro morati da mu objasni malo više.

-Zašto ga nisi pozvala kod nas – nije bio spreman da odustane tek tako od svojih planova – Mogli smo svi zajedno da gledamo filmove…

-Znam dušo, ali ovo je istovremeno i poslovni razgovor, tako da… - raširila je ruke, svesna da je, do sada najvažnijeg muškarca u svom životu, po prvi put slagala zbog drugog muškarca.

-Ahaaaa…. – razočarano je pognuo glavu.

-Ne brini, dolazi ti naša komšinica Slađa, a sa njom ti nikada nije dosadno.

-Dooobroooo… -  pomirljivo je odvratio, ali mu se na licu videlo razočaranje – Slađa je super, ali nije kao ti…

Prišla mu je i čučnula isred njega, obgrlivši ga oko struka. Zagledala se u njegove krupne plave oči i u tom trenutku se zapitala šta je ispravno?? Da li da svoj život posveti detetu i zaboravi na sebe i svoje želje i na kraju postane ogorčena i nezadovoljna ili da sledi svoje srce i pokuša da svoje želje uskladi sa potrebama svog sina?

PageBreak

-Vuče… - započela je nežno – Ti i ja smo navikli da budemo sami, da zajedno gledamo filmove petkom uveče i grickamo kokice… Imamo svoje navike i male rituale i uživamo u njima.. Ali, sve se menja… Ti ćeš uskoro biti veliki dečko i imaćeš društvo sa kojim ćeš želeti da provodiš vreme, izlaziš i družiš se i ja se neću ljutiti zbog toga… Normalno je da se stvari vremenom menjaju, ali moraš da zapamtiš da se jedna stvar nikada neće promeniti… - podigla mu je lice, kako bi je pogledao u oči – Nikada i ni pod kakvim uslovima i okolnostima se neće promeniti činjenica da te volim i da si mi ti najvažniji na svetu. Molim te da to zapamtiš, ma šta se dešavalo… I uvek možeš da računaš  na to. Jesi li me razumeo?

-Jesam… - promucao je tužno – Ja tebe mnogo volim mama… - bacio joj se u naručje, gutajući suze.

-Dušo… - srce joj se cepalo.

Najmanje od svega je želela da njega rastuži i učini nesrećnim. Taman je zaustila da mu kaže da će ostati kraj njega, kada se na vratima pojavila komšinica Slađa, nasmejana kao i uvek.

-Pa šta je ovo ovde?? – zagalamila je sa vrata – Kucam, a niko ne otvara… Kakva je to scena opraštanja?? Pa ne ide mama u rat, nego u provod!! Hajde Vuče, da vidim kako si se naoružao večeras? Ima  li neka dobra komedija??

-Ima, spremio sam nekoliko, pa ti izaberi, ja sam ionako već sve gledao… - odvratio je, na momenat zaboravivši na svoju tugu.

-A zašto onda gledamo, kad si ti već sve gledao? – začuđeno je upitala.

-Pa ja mogu da gledam neke filmove i po deset puta – objašnjavao je – Smešni su!

-Ahaaaa…. – klimnula je sa razumevanjem – Daj mi da vidim  šta se nudi, pa ćemo da se dogovorimo…

Jovana je neodlučno stajala kraj vrata, sve dok je Slađa nije pogledala upitno i pokazala joj rukom da ide. Bacila je na brzinu još jedan pogled na Vuka, koji je već zaboravio njihov malopređašnji razgovor i mahnula Slađi u znak pozdrava.

Tek što je kročila iz lifta, mobilni joj je zazvonio. Pogledala je displej i osmehnula se. Boban!

PageBreak

-Gde si? Zabrinuo sam se…

-Upravo izlazim iz zgrade… - mahnula mu je, jer ga je primetila na ulici.

-Vidim te!! – odmahnuo je i prekinuo vezu.

Požurila je ka njemu, usput razmišljajući kako da ga pozdravi. Nije joj dao vremena da razmišlja previše o tome, jer je odmah privukao u naručje i poljubio.

-Mmmmm…. O ovome sam razmišljao čitav dan -  prošaputao joj je kraj uha.

-Frrrrrrrrrrr…. -  smešila se zadovoljno, imitirajući zvuk mačke koja prede.

-Mačkice, nedostajala si mi… - rekao je, čežnutljivo je gledajući.

-Hmmmm…

-A ja tebi?

-Hmmmm….

-Nećeš mi reći? – uhvatio je za ruku nežno – Zašto se boriš protiv svojih osećanja? Ja ne želim da te povredim, naprotiv, želim da budemo iskreni i uživamo u našim osećanjima. Pored mene možeš se opustiš i budeš ono što jesi… Divna, puna ljubavi i strasti…

-Pokušaću… pokušavam…

-Ne brini – blago je stegao njenu ruku – Ja imam strpljenja, nigde ne žurimo…

Zahvalno ga je pogledala. Sve što je rekao bilo je upravo ono što joj je trebalo i što je želala da čuje.

PageBreak

-Hvala ti na razumevanju. To mi mnogo znači…

-Znam… A meni puno znači što zbog mene želiš da pokušaš…

-Da… sada kad razmišljam o tome, čudno mi je sve ovo… Mislila sam da nikada više neću poželeti da…- zastala je.

-Znam… - privukao je u zagrljaj – Ne moraš da objašnjavaš…

Dotakao je nežno usnama po obrazu. Okrenula se i sasvim neočekivano, čak i za nju, strasno ga poljubila.

-Mmmmm… Ovo je bilo lepo iznenađenja – rekao je uz smešak – Voleo bih da me češće ovako iznenađuješ…

-Hahahahaha…- nasmejala se -  Uspela sam i samu sebe da iznenadim.

Zagrlio je oko struka i blago povukao napred.

-Hajde, mislim da bi nam prijala mala šetnja…

-Da, to bi mi baš prijalo.

Šetali si bez ikakvog cilja, razgovarajući o svemu i svačemu. Teme su se nadovezivale jedna na drugu, baš kao i njihove rečenice. Ona je nastavljala njegove, on njene… Kao da su se poznavali čitavog života, umeli su da čitaju misli jedno drugom i slagali se oko skoro svega.

Kada su shvatili da je davno prošla ponoć, dopratio do kuće. Stajali su ćutke pred vratima, kao da ne žele da se oproste.

-Moram da idem…

-Znam… - klimnuo je – Ne želim da ideš, ali znam da moraš…

Primakla se i poljubila ga ovlaš.

-Laku noć…

Povukao je i poljubio gladno, čežnjivo.

PageBreak

-Zaista bih voleo da ne moraš da ideš….

-Komšinica ipak mora da ide na spavanje…

-Uh… - teškom mukom je pustio iz naručja – Hajde idi, dok se nisam predomislio… - šalio se.

-Heheheheheee… -  cmoknula ga je zvučno i otvorila vrata.

Pogledala ga je još jednom sa smeškom, pre nego što je nestala iza vrata. Tiho je pevušila dok je pažljivo ulazila u stan. Slađa je dremala uz TV program.

-Stigla sam … - nežno je dotakla po ramenu.

-Hmmm – prenula se – Super! Jesi li se lepo provela?

-Aha – klimnula je.

-Pa to vidim i da mi ne kažeš – nasmejala se Slađa – Sva sijaš!

-Hihihihihihihi – nasmejala se – Nemoj da me zadirkuješ!

-Pa ako meni ne veruješ,pogledaj se u ogledalu – odvratila je zevajući – Idem da spavam, gotova sam.

-Laku noć mila i hvala ti puno.

-Ma ne brini, nije to ništa, samo kad si uživala.

-Jesam, zaista jesam… - rekla je zamišljeno, kao se se više ne obraća njoj već samoj sebi.

-Šta se dešava sa tobom draga? – Renata je pronicljivo posmatrala.

-Ništa… - slegla je ramenima – Zašto pitaš?

-Eh, ništa… - odmahnula je rukom – Pričaj ti to nekom drugom. Vidim, nisam slepa…

-Šta vidiš? – trudila se da ostane ozbiljna, mada joj je smešak titrao u uglovima usana.

PageBreak

-Vidim kako sijaš! – odvratila je – Ti si se zaljubila!!! – pobedonosno je zaključila.

-Ma hajde! – odmahnu Jovana – Otkud ti ta ideja??

-Možeš ti da poričeš koliko hoćeš, ali to kod mene ne pali… - ustala je i nagnula se ka njoj – Oči sve govore!! A ja sve vidim!! – pokazala je na svoje i Jovanine oči prstima.

-Renataaaaaaaa!!! – zasmejala se – Nemoj da me zasmejavaš…

-Hajde, pričaj! – podbočila se – Ko je taj srećnik?

-Jaooooo… - počešala se po bradi – Kako da ti kažem?

-Pričaj! – naredila je.

-Pa… sve se dogodilo sasvim neočekivano… - pogledala je bojažljivo – Poludećeš kad ti kažem ko je….

Renata se namrštila, kao da razmišlja, a onda je raširila oči u neverici.

-Nemoguće! – rekla je zaprepašćeno – Kaži mi da nije ono što mislim? – širila je oči u neverici.

-Jeste, baš on… - potrdila je.

-Bože! Kakva si ti srećnica, to je neverovatno!!

-Hahahahaha… - nasmejala se – Nisam ni sanjala da se tako nešto može dogoditi…

-Eh, kad nekog hoće, onda ga baš hoće… - odmahnu Renata – Ali, baš mi je drago… - smešila se – Jedna od nas je ipak uspela da ga zgrabi. Jaooooooo, stvarno ne mogu da verujem!!

-Zapravo ni ja – raširila je ruke – Još uvek je to sve u začetku i ko zna šta će biti… Iskreno, ja se najviše brinem kako će to Vuk da primi, nisam mu još rekla… - zabrinuto je dodala.

-Razumem – klimnula je – Ne brini, Vuk je dobro dete, navići će se…

-Uh, to mi je baš problem… - uzdahnula je – Ne bih mogla da budem srećna, ako bi to značilo da on mora da pati…

-Naravno, ali nema razloga da pati, samo će mu trebati malo vremena da prihvati tu novu situaciju. Naoružaj se strpljenjem i sve će na kraju biti dobro.

-Možda si u pravu… - zamišljeno je rekla – Nadam se…

Nastaviće se...