Veče pre intervjua za Lisu Viktor Savić (30) je glumio Vuka, dečaka iz doma za nezbrinutu decu u novoj predstavi Narodnog pozorišta Uspavanka za Vuka Ničijeg i Budva Grad teatra a sutradan u 11 sati, kada smo se sreli, u Bošku Buhi transformisao se u princa, u dečjoj predstavi Snežana i sedam patujaka. Za devet godina koliko je zaposlen u dečjem pozorištu ovom popularnom glumcu su rano ustajanje i gluma pre podne i uveče postali svakodnevica, a da je trenutno veoma angažovan govori i podatak da ovog meseca igra u čak 28 izvođenja raznih predstava.

Uspavanka za Vuka Ničijeg nije prva predstava u kojoj igrate znatno mlađeg momka nego što ste u stvari, a često vas gledamo i u ulogama dečaka.

- U Vuku je rediteljka morala da se odluči za klince koji će igrati starije likove ili za starije glumce koji će glumiti klince. I izabrala je nas starije. Nije mi problem da igram sedamnaestogodišnjake ili osamnaestogodišnjake.

Da li više volite da igrate na dečjoj ili na večernjoj sceni?

- Niko ništa ne voli podjednako. U nekim predstavama više uživam dok ih igram, a u nekima manje. Volim da provodim vreme na sceni, a čekanje u pauzama između dijaloga me izluđuje, posebno na snimanjima.

Da li to znači da biste se bolje snašli u monodrami jer biste sve vreme bili na pozornici?

- Ne bih to mogao da radim, ali „nikad ne reci nikad“ (smeh).

U Uspavanki vaš lik kaže: „Nemam mamu, nemam tatu, ali imam sebe“, a na konferenciji za novinare ste rekli da deca bez roditelja, uprkos sudbini koja ih je zadesila, imaju svoj optimistični svet pozitivnih razmišljanja.

- Nisam želeo da publika pomisli da je ovo društveno-angažovana predstava sa stravičnim i tragičnim događajem. To što govorimo o deci iz doma ne znači da je sve u priči crno. Uspavanka je, pre svega, melodrama koja govori o odrastanju, o praštanju, o deci koja žive svoje živote jer za bolje ne znaju. Oni imaju trenutke kada se zaljubljuju, ali i kada su nervozni, kada se igraju i kada se smeju, baš kao i svi ostali. Ta deca nemaju roditelje, ali od toga ne treba pravili tragediju samu po sebi.

Na sledećoj strani, Viktor Savić priča o svom optimizmu i razlozima zbog kojih se bavi umetnošću.

PageBreak

Vi ste optimista u životu? Da li smatrate da su ljudi koji danas nisu u depresiji srećni?

- Pozitivne misli su najvažnije. Dočekalo nas je takvo vreme, ili mi njega, da ljudi sve češće dižu ruke, predaju se, prepuštaju se i odustaju. Naprotiv, koliko god da je teško, treba prikupiti i poslednji atom snage, podići glavu ili glas i uraditi nešto pozitivno, a pre svega razmišljati tako.

Da li vi baš tako živite?

- Apsolutno. To je i jedan od razloga zbog kojih se bavim umetnošću.

Koja misao vam se vrzma po glavi ujutru kad se probudite?

- Jednog dana se probudim i želim da nastavim da spavam, drugog budem veoma raspoložen a trećeg dana vidim sunce i nakratko me uhvati depresija.

Kako ste se navikli da zbog dečijih predstava ustajete ranije nego druge vaše kolege koje rade samo uveče?

- Nije to lako za nekoga ko voli da spava i ko leže kasno (smeh). Ovo mi je deveta sezona u dečjem pozorištu, skoro deset godina sam u Buhi. Snežana i sedam patuljaka koju sam malopre odigrao je Borki Tomović i meni prva predstava.

Spomenuli ste godišnjicu - deset godina rada u Buhi, pa eto prilike da vas pitamo kako ste proslavili i jedan privatni jubilej - 30. rođendan?

- U tom trenutku sam sasvim slučajno sa društvom bio na Ibici u obilasku Francuske i Španije pa sam ga tamo proslavio. Samo je zbog lokacije bio drugačiji.

Da li ste sveli jednu etapu „životnih računa“ posle tridesete?

- Nisam ja žena da svodim račune (smeh).

Pravite li planove u životu?

- Ne vraćam se u prošlost, niti gledam mnogo unapred, više volim trenutak. Lepo kaže ona rečenica: „Ne planiraj ništa da ti se ne bi pokvarili planovi!“ Planovi predstavljaju nekakva očekivanja, a kad čovek ima očekivanja to nije dobro jer lako uz njih mogu da dođu patnja i razočaranje.

Gledate li televiziju?

- Slabo, a pošto mi je kompjuter prikačen na televizor kad nađem vremena pogledam neku seriju ili film. Volim da čitam knjige.

Kako uspevate da toliko radite a da se ne ugojite? Vodite li računa o hrani i treninzima?

- Trudim se da svakog dana uradim po nekoliko vežbi, ako ništa drugo onda barem one za kičmu. Što se hrane tiče vodim računa preko dana, a uveče malo „popustim“. Mada, ima perioda kada više ili manje vodim računa o ishrani.

Tekst: Nenad Blagojević