Komunikacije traže odgovornost, brzinu i dobru procenu, ali i mnogo empatije. Upravo zato naša sagovornica Irena Trifunović svoj direktorski položaj u „MaxBet“-u doživljava kao priliku da svakodnevno uči i zajedno sa svojim timom stvara priču o kompaniji, koju ne čini samo njena delatnost već i način na koji se odnosi prema ljudima.
– Najveći izazov je istovremeno i najveća prednost – radite s mnogo ljudi, s različitim timovima i interesima, a za sve to vreme morate imati jasnu sliku o tome šta kompanija želi da prikaže i kako će to biti doživljeno spolja – ističe Irena Trifunović, direktorka Sektora za korporativne komunikacije, iskustva brenda i strateška partnerstva kompanije „MaxBet“.
Šta biste istakli kada je reč o vašim sponzorima i VIP igračima?
Sponzorstva za mene imaju najveću vrednost kada prevazilaze uočljivost brenda na tržištu i postanu deo života zajednice koju podržavamo. Posebno mi je važno da iza svakog partnerstva postoje jasna ideja i vrednost koju želimo da podržimo – bilo da je reč o sportu bilo o kulturi ili drugim inicijativama važnim za naše društvo. Kada govorimo o VIP igračima, najvažniji su poverenje i odnos koji gradimo s njima. Oni nisu samo broj ili statistika već ljudi koji imaju svoja očekivanja, iskustva i potrebe. Zato verujem u personalizovan pristup, profesionalnost i odgovornu komunikaciju.
Znanje može da se nadograđuje, veštine mogu da se nauče, ali odnos prema poslu i ljudima mnogo govori o nečijem karakteru
Da li vam je neki trenutak u karijeri ukazao na to da ste na pravom putu?
Nije to bio jedan veliki trenutak, već niz malih situacija u kojima sam uvidela da moj rad pravi razliku. Posebno mi znači kada mi se kolega obrati za savet, kada neko iz tima preuzme inicijativu za koju ranije nije imao hrabrosti ili kada shvatim da smo kao tim uspeli da rešimo neku situaciju koja je u prvi mah delovala veoma zahtevno. Tada znam da ono što radimo ima smisla.
Šta najviše cenite kod zaposlenih?
Lojalnost, odgovornost i integritet. Znanje može da se nadograđuje, veštine mogu da se nauče, ali odnos prema poslu i ljudima mnogo govori o nečijem karakteru. Cenim ljude koji ne čekaju da im se kaže svaki sledeći korak, već sami razmišljaju, predlažu i preuzimaju odgovornost. I, naravno, cenim ljude s kojima mogu da se nasmejem i onda kada sve ne teče po planu.
Koju najveću lekciju ste naučili u radu s ljudima?
Shvatila sam da nema univerzalnog pristupa. Svako od nas ima drugačiju motivaciju, temperament, način komuniciranja i reagovanja na pritisak. Takođe, naučila sam da prvo treba slušati, pa tek onda govoriti. Ponekad ljudima nije potreban savet, već osećaj da ih je neko zaista čuo i razumeo.
Šta vaš tim čini jakim i “nepobedivim”?
Poverenje. Kada znate da se možete osloniti jedni na druge, kada se ne plašite se da ćete pogrešiti i kada svi imaju osećaj da rade sa istim ciljem, tim postaje mnogo jači od prostog zbira pojedinaca. Za mene, „nepobediv“ tim nije onaj koji nikada ne greši, već onaj koji ume da iz greške izvuče pouku, da se brzo prilagodi i dalje nastavi zajedno.
Šta biste voleli da vam je neko rekao na samom početku vaše karijere?
Da ne moram sve znati odmah. Na početku karijere če¬sto imamo potrebu da pokažemo kako smo spremni za svaki izazov i imamo odgovor na svako pitanje. Danas znam da je sasvim u redu reći „ne znam, ali ću pronaći odgovor“. Karijera je proces, a ne trka. Važno je da sa svakim novim iskustvom postajemo bolji, a ne da stalno pokušavamo da budemo savršeni.
Kada podržavate mlade kolege, da li tim dobija novu energiju i postaje stabilniji?
Apsolutno. Mladi ljudi u postojeći tim unose radoznalost, novu perspektivu i spremnost da pitaju zašto se nešto ne bi moglo uraditi drugačije. To je dragoceno. Međutim, smatram da je podrška mladima dvosmerna ulica – mi njima prenosimo iskustvo, a oni nama često pokažu da postoji nov način na koji možemo sagledati neki problem. Tako nastaje tim koji uči u oba pravca.
Mladi donose brzinu i nove ideje, u kojim situacijama im pružate najveću podršku i poverenje?
To su one situacije u kojima vidim da iza ideje stoje razmišljanje i želja da se nešto zaista uradi. Ne očekujem od mladih kolega da imaju deset godina iskustva – jer su tu upravo zato da ga steknu. Ako neko ima dobru ideju i spreman je da preuzme odgovornost za njenu realizaciju, volim da mu dam prostora. Greške su sastavni deo učenja – pod uslovom da iz njih nešto naučimo.
Koliko je za rad važna zdrava sredina, gde kolege nisu konkurencija jedni drugima već saradnici koji dele isti cilj?
Smatram da je zdravo radno okruženje jedan od preduslova dobrog rada. Naravno, svako treba da ima ambiciju i želju da napreduje, ali ne verujem u kulturu u kojoj uspeh jednog čoveka, predstavlja pretnju drugome. Mnogo više možemo postići kada jedni drugima omogućimo da budemo bolji. Na kraju krajeva, veliki deo dana provodimo upravo s kolegama zbog čega je važno da uz rezultate, negujemo međusobno poštovanje, podršku i poverenje. To nije luksuz, već osnova svakog dobrog tima.