Pevačica Gordana Lazarević pripada večitim optimistima koji i u teškim trenucima uvek nađu slamku pozitivnosti, koji umeju pametno da iskoriste svoje vreme, ali i mogu da budu odličan primer za pojašnjenje izreke „da se unutrašnja lepota vidi na nama samima“.
Zvezda narodne muzike koja trenutno sprema spot za pesmu "Đinđuva" u duhu zlatnog perioda Holivuda i koja će 2014. obeležiti 40 godina profesionalne karijere, priznaje da ne radi kao nekad, da posla zbog krize i velike konkurencije ima manje, ali da zbog toga ne očajava, već provodi više vremena sa sinom i ćerkom, a pre svega sa unucima Dunjom (6) i Balšom (4).
Zbog čega pevači poslednjih godina nemaju dovoljno posla?
- U lošoj ekonomskoj situaciji, kada ljudi nemaju novca za egzistencijalne stvari, malo kome je do zabave, odnosno trošenja para na muziku. Mladost voli mladost, velika je ponuda, a mala potražnja. U šali volim da kažem da je svaki treći stanovnik Srbije pevač.
O Gordaninoj karijeri turističkog vodiča možete čitati na sledećoj strani.
I kada pričate o ovoj temi, osmeh vam je na licu i čini se da uvek verujete u bolje?
- Životni sam optimista i mnogo volim ljude. Ne mogu da shvatim kad neko kaže da će radije da sedi u kancelariji, nego da radi sa strankama.
Kod mene je suprotno - završila sam kao „vukovac“ turističku školu i studirala turizam i ugostiteljstvo upravo da bih komunicirala sa ljudima u turističkoj agenciji, odnosno kao turistički vodič ili stjuardesa. Bog mi je to omogućio da ipak radim kroz pevanje, ne mogu da kažem na lakši, ali svakako lepši način. I, svakako, bolje plaćen.
Čime ste se vodili kada je trebalo da predstavljanje destinacija turistima zamenite mikrofonom?
- Moja intuicija je uvek bila pametnija od mene, kazujući mi šta da radim. Dok su drugi ljudi odmarali i trčkarali tamo-vamo, meni su moja deca govorila da sam nenormalna radoholičarka. Moje pravilo je oduvek bilo „kad ima posla radim, kad nema, odmaram se“. Godinama sam pakovala mali, srednji i veliki kofer i gledala kroz prozor kako život prolazi mimo mene. Govorila sam sebi: „Sutra ću...“
Da li je sada svanulo to „sutra“ sa više vremena?
- Da ne ureknem, ali sada kada radim sporadično, živim bolje nego kad sam mnogo radila. Kažu ljudi da se neke stvari ne mogu nadoknaditi. Nije tačno! Ne treba sebe kriviti i kažnjavati zbog toga što vam je život diktirao određeni tempo.
Više o Gordaninoj popularnosti osamdesetih i devedesetih, kao odnosu prema novcu i s prijateljima možete pročitati na sledećoj strani.
Može li se reći da vreme kojeg u u zenitu popularnosti osamdesetih i devedesetih godina niste imali dovoljno za svoju decu, sada nadoknađujete sa unucima?
- Tugovala su i deca i ja. Znate, kako kažu u onoj reklami - „ili jesi ili nisi“. Tako je i u poslu. Ako hoćete uspešno da radite morate da date celu sebe, a kad vas uhvate ta oluja i „mašina“, povratka nema. Sada kad imam više vremena posvećujem se i njima, a o unučićima i prijateljima iz mladosti da ne govorim. Posvećujem se i sebi, jer ako ne volite sebe ne možete voleti ni druge. Ljudi zaboravljaju da nas sitnice ispunjavaju.
Da li vi dođete svojevrsna terapija svojim prijateljima?
- Oni kažu da sam njihov Arlekino koji ih zabavlja, pa me i pitaju zbog čega nisam bila glumica. Kad osetim da uveseljavam ljude oko sebe, razvije mi se mašta, pa počnem da dodajem elemente u svoju priču kako bi bila zabavnija. Naravno, kad se pošteno ismejemo, kažem im šta sam slagala (smeh). Umem da loše događaje iz svog života pretvorim u šaljive anegdote. Prevazišla sam taj problem i smejem se jer život mora da ide dalje.
Kakav odnos imate prema novcu?
- Ne sviđa mi se što smo počeli da prihvatamo potrošački mentalitet sa Zapada, dužnički odnos i kupovine. Kredite nikad nisam uzimala, a novac nikad nisam naučila da brojim. Dok sam radila u agenciji prodajući aranžmane na šalteru, nikada nisam dobila celu platu. Uvek sam imala manjak. Kad se samo setim tih mojih suza... I dan danas mi kažu: „Znaš da zaradiš, a ne znaš da izbrojiš.“ Ali, bolje je tako nego da je obrnuto.
Kakva ste baka?
- Nikad nisam umela da nametnem autoritet - ni svojoj deci ni unučićima. Moju priju bolje slušaju, a sa mnom se šegače kao da sam im drugarica. Doduše, vide mi na faci kad se naljutim, što je retko, i onda se stišaju. Ali sve nekako na kraju ode na šalu i emociju.
Nenad Blagojević
