Jadranka Jovanović: U mom životu vreme ne leti

Poziv iz Lise za dogovor oko intervjua sa našom proslavljenom operskom pevačicom Jadrankom Jovanović (55) bio je njen dvadeset i neki telefonski razgovor tog dana. Uprkos tome što je reč tek o deliću načičkanih obaveza pred solistički koncert Prijatelji zauvek u Sava Centru 28. aprila 2013. godine, ona kaže da joj vreme sporo prolazi i da joj ne „leti” kao drugima.

- Ovaj koncert će biti jedna vrsta vremeplova. Zapravo, to je deo programa koji sam osmislila za Karnegi hol u kojem je trebalo da nastupim 29. oktobra prošle godine. Međutim, to se nije dogodilo zbog vanrednog stanja i uragana „Sendi“ koji je tog dana imao najveći nalet. Dobila sam novi termin i tamo ću uskoro otići. Uvek se trudim da, putujući, slušajući i istražujući po svetu, našoj publici donesem nešto novo, pa ću tako ovog puta predstaviti tri premijerna izvođenja: jedne jevrejske kompozicije, jedne islandske i jedne filmske numere Nina Rota „Canzone arrabbiata“.

Na koga se odnosi naziv koncerta „Prijatelji zauvek“?

- Na moje verne saradnike i prijatelje i, pre svega, na publiku koja mi od prvog dana svih ovih godina daje bezgraničnu ljubav, iako sam na drugoj strani prošla i još uvek hodam vrlo trnovitim, teškim putem sa mnogo prepreka i podmuklih udaraca. Ali, nećemo sada o tome.

Gledaocima prenosite energiju i emociju na koncertima i oni vam je vraćaju. Kako se odmarate posle velikih nastupa?

- San je najbolji odmor! U stanju sam da spavam i po 12 sati, po 15 sati kada sam jako iscrpljena. I na ovom intervjuu koji je kao nastup dajem emocije i energiju. Obe stvari troše čoveka i zahtevaju „obnavljanje” organizma kako ne bi došlo do ozbiljnog zdravstvenog problema.

PageBreak

U svom tom davanju u poslu trebalo je izdvojiti i ono emotivno prema vašem sinu, danas dvadesetjednogodišnjem Vukanu. Kako je on tokom odrastanja gledao na vaše poslovne obaveze?

- Razumljivo je što je u jednom periodu imao veliki otpor jer mu je moj posao „oduzimao” majku. Njegov najveći rival je bila moja profesija. Svakog dana sam vežbala, a kako bi se završio jedan događaj i obaveza, već bi stigle nove. I tome nema kraja. Ali, kako je rastao počeo je da uživa u operi, da razume i da me danas čak prekoreva zbog toga što ne prihvatam gostovanja u svim emisijama i što biram medije.

Da li je naklonjen muzici?

- Izuzetno je darovit i talentovan. Ne bavi se muzikom, ali po ceo dan je sluša, i to onu iz osamdesetih. Stalno mi govori da je trebalo tada da se rodi i da ovo vreme nema dobrih pesama, što je uzgred budi rečeno i tačno. Počeo je sa sluša obrade opera, što je za mene potpuno iznenađenje.

Koju muziku slušate u kući „za svoju dušu”?

- Uglavnom je to tišina, a kad se dogodi da imam nekoliko dana između teških nastupa, onda sebi napravim sledeći, možda pomalo smešan ugođaj: nađem najbolju čašu u kući (gledam da bude nova), sipam šampanjac ili dobro vino koje uvek imam i naseckam sira ili serviram grickalice. Pustim Omaru Portuondu i zaigram.

Nije vam potrebno društvo?

- Ne, tada pravim žurku za sebe (smeh).

Pošto obožavate kubansku muziku, da li vam je ta zemlja omiljena?

- Najviše volim Brazilce, ali i Kubance. Najsličniji su nam, temperamentni i strasni, skloni ozbiljnim zabavama i vrlo komunikativni.

Kako se snalazite u kućnim poslovima?

- Vredna sam i disciplinovana, pa ako treba da se popravi utičnica za telefon ja ću pre nego što pozovem majstora, pokušati sama da shvatim kako da je namestim. Vreme mi je bitan faktor, volim da sve bude "juče".

Umete li da kuvate?

- Mnogo sam učila dok sam studirala, diplomirala na dva odseka i magistrirala, pa me samim tim majka nikad nije opterećivala kućnim poslovima. Čak je bila kritikovana što mi dodaje i čašu vode dok učim. Ovo je rezultiralo time da suštinski ne znam nijedno kulinarsko pravilo. Pošto stanujemo u istoj ulici imam sreću da ona i sada kuva za nas, dok sam ja zadužena za ribu, pastu, salate i „izmišljena jela” koja pripremam po sećanju na one koje sam probala u svetu.

Tekst: Nenad Blagojević