Miša Mihajlo Kravcev je slikar koji kontinuirano gradi karijeru ostajući veran motivima kakvi su antički, animalni, mitski... Iza sebe ima 23 samostalne izložbe, a nedavno se beogradskoj publici predstavio retrospektivnom izložbom Purpurni feniks u Domu Vojske Srbije.
Koje faze vašeg rada prikazuje tih 40 dela, koliko je bilo obuhvaćeno izložbom?
Nasmejao sam se zato što sam ja uvek imao jednu jedinu fazu u svom slikarstvu, samo je pitanje da li bi to stručno trebalo nazvati mišizam ili mišaizam. Uvek sam se trudio da moja dela budu osobena i da ne liče ni na čija druga. Mislim da sam to u priličnoj meri uspeo, a s tim je saglasna i većina onih koji stručno prate umetnost. Izložba Purpurni feniks bila je samo nominalno retrospektivna. Na njoj su bile izložene tri slike iz 90-ih, jedna iz 2010, jedna iz 2013, a sve ostale bile su iz 2016, prošle pa čak i ove godine. Razlog je to što su sve ostale prodate i rasute bukvalno po svim kontinentima.
Kada se kaže umetnik, slikar, obično je tu neka polurazumljiva priča s mnogo onih rezigniranih osvrta na teške uslove ili vremena. Ja sam sve ovo vreme, svih 17 godina koliko je prošlo od prethodne izložbe, veoma mnogo slikao i veoma dobro prodavao, što definitivno nije neko opravdanje, ali mi na neki način i nije bilo neophodno. Sada tu moram dodati, uz osmeh, da je ova izložba posledica višegodišnjeg nagovaranja moje kritičarke Maje Živanović, kao i moje supruge i u svakom smislu druge polovine i životne saputnice Jovane, a poziv jednog takvog prostora kao što je Velika galerija Doma Vojske Srbije jednostavno se ne odbija. Izabrao sam da radim ono što volim i za sada uspevam da od toga živim udobno. I opet uz osmeh dodajem, onda kada mi postane teško i naporno da slikam – ja to više neću raditi.
Da li ste zadovoljni posetom i efektom izložbe?
Ja nikada nisam potpuno zadovoljan, ali to su već nijanse moga karaktera.
Zaposleni u Domu Vojske koji su stalno boravili u galeriji, uredno su lupali recke i brojali posetioce za sve vreme trajanja izložbe i izbrojali 2.700 posetilaca, s tim što su za veče otvaranja procenili da ih je bilo oko 500, dok ja mislim da ih je bilo više, zato što su ljudi poučeni iskustvom sa Sajma knjiga i znajući da će biti velika gužva, dolazili u različito vreme.
Za Beograd, ovo je odličan rezultat, pogotovo ako se uzme u obzir da smo imali samo 13 izložbenih dana, a pogotovo ako se zna i da je galerija bila zatvorena za vreme Uskrsa i da su mnogi, koji bi inače došli, tada bili van Beograda. Ali, ja sam navikao na dobru posećenost i mislim da bi poseta bila znatno veća da je prostor imao izlog prema ulici. Do sada, gde god sam izlagao, ljudi su ulazili sa ulice u velikom broju.
Koji su vaši uzori?
Od slikara, definitivno Milena Pavlović Barili, volim liniju Botičelija, japanske akvarele, impresiju Ilje Rjepina, epohalnost koju je postizao Tarner… Ali, moji jedini pravi uzori bili su nešto drugo.
Maja Živanović stalno ističe kako ja slikam mitske teme, sa čime se baš i ne slažem. Moja najveća fascinacija, od malih nogu, bile su freske starokritske civilizacije, koje su za mene nešto najdekorativnije i najlepše ikad viđeno u umetnosti do danas, i uvek sam se trudio da u svoja dela udahnem tu petu dimenziju ili sam život kao što su to umeli oni.
Kada mi ljudi kažu da se ne razumeju u umetnost, ja im odgovorim, evo sada ću vas ja u jednoj rečenici naučiti sve o slikarstvu: Dobra slika je ona koja ti se sviđa, loša je ona koja ti se ne sviđa.
Ne slikam izopačenja, kvrgave zglobove, užase od kojih ljudi beže, ne istresam po ljudima sopstvene nesavladane strahove. Želim da ljudima prenesem ono što nas sve univerzalno spaja i što se ne može nacrtati, dodirnuti ili otpevati, već samo osetiti, ono od čega smo svi sazdani i čemu težimo. Već sam rekao da sam se uvek trudio da stvorim dela koja će imati onu petu dimenziju, kako sam to sam nazvao, koja neće biti samo naslikana, već žive baterije ili tkivo koje će prenositi dalje živi logos i ispunjavati sve radošću i životnom energijom. S mnogima znam da sam to i uspeo.
U kojoj tehnici radite i kako se uopšte jedan umetnik opredeljuje za određenu tehniku?
Od tehnika sam probao bukvalno sve, čak sam se oprobao i kao vajar. U bašti jednog veoma poznatog beogradskog lokala dugo je stajala moja skulptura Beokupačica (istina, tu statuu radio sam zajedno s mojom suprugom Jovanom, a u javnosti se veoma malo zna da je ona školovani umetnik). Tokom karijere jednostavno sam se opredelio za ulje na platnu i akvarel koji mi takođe veoma leži, ali ga sada mnogo ređe koristim.
Kako vidite umetničku scenu Srbije danas, a kakva je budućnost klasičnog slikarstva kod nas?
Naši umetnici su sjajni, ali su se zatvorili u nerazumljivi lavirint i zaključali se u nekoj kvazielitnoj samoizolaciji.
Mirjana Živković, legendarna urednica kulturne strane Politike, koja mi je čak i otvarala izložbe, uvek je govorila da umetnost mora biti izdvojena od banalnosti, a ja sam joj govorio da tako samo ulazi u ćorsokak iz koga neće izaći. Sećam se kada je na mojoj izložbi u Kući Đure Jakšića čak i ona bila zatečena ogromnim brojem posetilaca i onda kasnije napisala veliki članak o tome, da li je to ispravan put umetnosti i da li to teži estradi?! (smeh) Bila su to čudna vremena, ranih 90-ih. U medijima, ona je ratovala s Tapijem, koji je takođe bio moj prijatelj i s kojim sam takođe ispio mnogo kafa kao i s njom, i nisam se dobro osećao usred njihovog rata. U isto to vreme, Đorđe Kadijević, sjajan reditelj čijoj sam se antologijskoj Leptirici oduvek divio, pokušavao je da u slikarstvu napravi neku vrstu komercijalizovane Grand parade, čemu se opet Mirjana Živković veoma protivila, ali ti njegovi pokušaji, istina, ograničeni uglavnom na hiperrealizam, iznedrili su jednog sjajnog Di Voga ili Milana Tucovića.
Ali umetnici su, pre svega, skup individualaca, koji se kroz život i karijeru probijaju svojom pameću, prihvatajući ili ne zahtevajući ono sa čime se susreću. Lično, veoma me raduje to što slikari, koji kao i ja stvaraju i prenose životni optimizam kakav je, na primer, Damjan Đakov, takođe uspešno prodaju svoja dela.
Vanvremenska novela Proleće jednog lava, koju ste napisali sa 19 godina, doživela je veliki uspeh – a nastala je u jednom dahu pred doček Nove 1982. godine. Koja emocija čini osnovu tog univerzalnog dela?
To je ta ista energija s kojom i slikam, s kojom živim, s kojom sam radio sve što sam radio, s kojom sam se oženio… Uvek sam govorio da je život jedna sveobuhvatna informacija emocije.
Kao što postoji masa ljudi i ličnosti, tako postoje i zanatska reprodukcija, s jedne, i ono neponovljivo, s druge strane. Ja mogu da stvaram samo onda kada mi se stvara i u naletu inspiracije, sve drugo nije umetnost. Možda baš zato moja dela i u slikarstvu i u književnosti, izazivaju pažnju i dopadaju se ljudima. Pogotovo danas, u eri tehnologije, foto-aparata i kompjutera, smatram da je prevashodni zadatak umetnika da stvara isključivo ono što nijedna mašina nikada neće moći, a to su čiste emocije od kojih se mi i sastojimo.
Proleće jednog lava je bio veliki nalet jedne velike inspiracije. Ali zanimljivo, dok sam pisao u dahu, onako, ne stižući samoga sebe, ja praktično nisam znao šta će biti na sledećoj stranici ili u sledećem poglavlju.
Izuzetno mi je drago što je knjiga zaista dobro prihvaćena, vidim da je ljudi čitaju, pričaju o njoj, žele da me upoznaju. U kompijuteru imam zbirku fotografija raznih čitalaca s knjigom, koje su mi slali iz svih krajeva sveta, s najneverovatnijih mesta.
Iako mislim da sam se probio kao slikar, čini mi se da je ta moja knjiga nadvisila moje slikarstvo, a to mi je posebno drago, jer sam intimno uvek želeo da budem pisac, možda čak malo više nego slikar.
Pišem i dalje, a Proleće jednog lava je upravo prevedeno na engleski i za sada ću samo još dodati da sam u završnoj fazi potpisivanja ugovora s jednim izuzetno uticajnim italijanskim izdavačem, koji će preuzeti njeno dalje publikovanje širom sveta.
Da li i slikate u jednom dahu ili svoja dela gradite sledeći viziju koja im prethodi?
Na to sam delimično već odgovorio… I jedno i drugo.
Za dobru sliku osnova je dobra i tačna kompozicija, kao i dobar crtež. Maja Živanović stalno želi da priredi izložbu mojih crteža ili skica, jedino je problem što su to uglavnom iscepani ćoškovi Sportskog žurnala ili Kurira, kada čitam uz kafu i onda naleti ideja…
Vizija uvek postoji, ali nju uvek prati inspiracija koja dolazi u naletu, i tada vreme ne postoji i ja ne znam koliko je sati.
Upravo zbog toga što stvaram u dahu i naletu, mnogi su me poredili s Polokom i Tarnerom, ali inspiracija nikada nema pravila.
Poznato je da vam je astrologija vrlo bliska. Na koji način to znanje utiče na vaše stvaralaštvo?
To pitanje sam najradije želeo da izbegnem, jer nikada do sada nisam voleo da u javnosti mešam svoje umetničko bavljenje sa interesovanjima o suštini svega. Ne zato što želim nešto da sakrijem, već najpre stoga što su krivicom raznih šarlatana, bazične nauke, astrologija i heremetika uopšte, predstavljene i prihvaćene kao i oni sami. Naći ćete veoma malo mojih istupa u javnosti na tu temu, a za mene, to je ozbiljna nauka i samo deo velike prirodne hermetičke nauke, u kojoj postoji odgovor za sve.
Svaka vrsta oblika, linije, figure, ima svoje tačno značenje. Svaka nijansa i svaka boja imaju svoje tačno mesto u kosmosu. To nije bavljenje, to je znanje koje je svuda oko nas – u prirodi, ja iz svega mogu da pročitam sve. Znam da bela boja štiti, znam zašto crna boja upija i usisava. Znam da se zelena kreće i uvek je boja energije, znam da je crvena ta koja opet upija energiju i privači pažnju. Znam da je žuta boja prostora a plava vremena i daljine. Zvezde i oba svetla na nebu, Sunce i Mesec jesu žuti, plave su planine i horizonti u daljini… Kada bi vam hrana u tanjiru bila plava, da li bi vas privlačila da je pojedete? Za mene su sva znanja koja posedujem način života i osnova da nastavljam dalje da saznajem, zato što ne želim da nešto ne znam i da me to plaši.
Umetnička tržišta u svetu veoma se razlikuju – ne samo po životnom standardu već i po emancipovanosti i senzibilitetu da se umetnost prihvati. U kojim zemljama vaše slike nailaze na najbolji prijem?
Ja to nikada nisam delio tako. Moja dela privlače sve ljude, sva godišta i gotovo sva zanimanja. Svako od nas, kad želi nešto da poseduje, pronalazi način za to. Mislim da je upravo to slučaj i s mojim slikama. One su jednostavno takve da ih ljudi razumeju i veoma često požele.
Evo, relativno skoro, jedna gospođa, inače na određenom društvenom položaju, pa ću stoga preskočiti ime, postala je po prvi put vlasnica jedne moje slike. Kada ju je okačila na zid, pozvala me je oduševljeno da dođem, i sa suzama radosnicama i s neskrivenim ushićenjem zagrlila me i rekla – evo, pogledaj sam kako izgleda, a ja sam do sada verovala da imam dobre slike!
Gđa Westman iz Stokholma, koja je doputovala u Beograd samo radi moje izložbe, poseduje u svojoj privatnoj zbirci 26 mojih ulja na platnu.
Poznati grčki proizvođač cipela nije mogao da doputuje na izložbu, ali je poslao svoju suprugu sa zadatkom da donese neke od mojih konja za kancelariju. Uz osmeh primećujem da dosta poznatih biznismena drži slike mojih konja u kancelariji i mislim da svi oni smatraju da im upravo ti moji konji i slike uopšte, donose sreću i poslovni uspeh.
A jedna delegacija iz Sarajeva došla je da preliminarno ugovori VIP prezentaciju slika u specijalnom salonu jednog od najeminentnijih sarajevskih prostora, Četiri sobe gospođe Safije, pošto sam sada, kada sam konačno priredio izložbu, izgubio onaj svoj višegodišnji argument da su mi izlaganja naporna (smeh).
Inače, moje slike se nalaze na svim kontinentima osim u Australiji, ili toga bar ovog trenutka ne mogu da se setim.
Tekst: Ivana Martić
Izvor: Lepa&Srećna
