Želim da prenesem ono što nas sve univerzalno spaja i što se ne može nacrtati, dodirnuti ili otpevati, kaže slikar i pisac Mihajlo Kravcev.
Miša Mihajlo Kravcev je slikar koji kontinuirano gradi karijeru ostajući veran motivima kakvi su antički, animalni, mitski... Iza sebe ima 23 samostalne izložbe, a nedavno se beogradskoj publici predstavio retrospektivnom izložbom Purpurni feniks u Domu Vojske Srbije.
Koje faze vašeg rada prikazuje tih 40 dela, koliko je bilo obuhvaćeno izložbom?
Nasmejao sam se zato što sam ja uvek imao jednu jedinu fazu u svom slikarstvu, samo je pitanje da li bi to stručno trebalo nazvati mišizam ili mišaizam. Uvek sam se trudio da moja dela budu osobena i da ne liče ni na čija druga. Mislim da sam to u priličnoj meri uspeo, a s tim je saglasna i većina onih koji stručno prate umetnost. Izložba Purpurni feniks bila je samo nominalno retrospektivna. Na njoj su bile izložene tri slike iz 90-ih, jedna iz 2010, jedna iz 2013, a sve ostale bile su iz 2016, prošle pa čak i ove godine. Razlog je to što su sve ostale prodate i rasute bukvalno po svim kontinentima.
Kada se kaže umetnik, slikar, obično je tu neka polurazumljiva priča s mnogo onih rezigniranih osvrta na teške uslove ili vremena. Ja sam sve ovo vreme, svih 17 godina koliko je prošlo od prethodne izložbe, veoma mnogo slikao i veoma dobro prodavao, što definitivno nije neko opravdanje, ali mi na neki način i nije bilo neophodno. Sada tu moram dodati, uz osmeh, da je ova izložba posledica višegodišnjeg nagovaranja moje kritičarke Maje Živanović, kao i moje supruge i u svakom smislu druge polovine i životne saputnice Jovane, a poziv jednog takvog prostora kao što je Velika galerija Doma Vojske Srbije jednostavno se ne odbija. Izabrao sam da radim ono što volim i za sada uspevam da od toga živim udobno. I opet uz osmeh dodajem, onda kada mi postane teško i naporno da slikam – ja to više neću raditi.
Da li ste zadovoljni posetom i efektom izložbe?
Ja nikada nisam potpuno zadovoljan, ali to su već nijanse moga karaktera.
Zaposleni u Domu Vojske koji su stalno boravili u galeriji, uredno su lupali recke i brojali posetioce za sve vreme trajanja izložbe i izbrojali 2.700 posetilaca, s tim što su za veče otvaranja procenili da ih je bilo oko 500, dok ja mislim da ih je bilo više, zato što su ljudi poučeni iskustvom sa Sajma knjiga i znajući da će biti velika gužva, dolazili u različito vreme.
Za Beograd, ovo je odličan rezultat, pogotovo ako se uzme u obzir da smo imali samo 13 izložbenih dana, a pogotovo ako se zna i da je galerija bila zatvorena za vreme Uskrsa i da su mnogi, koji bi inače došli, tada bili van Beograda. Ali, ja sam navikao na dobru posećenost i mislim da bi poseta bila znatno veća da je prostor imao izlog prema ulici. Do sada, gde god sam izlagao, ljudi su ulazili sa ulice u velikom broju.
Koji su vaši uzori?
Od slikara, definitivno Milena Pavlović Barili, volim liniju Botičelija, japanske akvarele, impresiju Ilje Rjepina, epohalnost koju je postizao Tarner… Ali, moji jedini pravi uzori bili su nešto drugo.
Maja Živanović stalno ističe kako ja slikam mitske teme, sa čime se baš i ne slažem. Moja najveća fascinacija, od malih nogu, bile su freske starokritske civilizacije, koje su za mene nešto najdekorativnije i najlepše ikad viđeno u umetnosti do danas, i uvek sam se trudio da u svoja dela udahnem tu petu dimenziju ili sam život kao što su to umeli oni.
Kada mi ljudi kažu da se ne razumeju u umetnost, ja im odgovorim, evo sada ću vas ja u jednoj rečenici naučiti sve o slikarstvu: Dobra slika je ona koja ti se sviđa, loša je ona koja ti se ne sviđa.
Ne slikam izopačenja, kvrgave zglobove, užase od kojih ljudi beže, ne istresam po ljudima sopstvene nesavladane strahove. Želim da ljudima prenesem ono što nas sve univerzalno spaja i što se ne može nacrtati, dodirnuti ili otpevati, već samo osetiti, ono od čega smo svi sazdani i čemu težimo. Već sam rekao da sam se uvek trudio da stvorim dela koja će imati onu petu dimenziju, kako sam to sam nazvao, koja neće biti samo naslikana, već žive baterije ili tkivo koje će prenositi dalje živi logos i ispunjavati sve radošću i životnom energijom. S mnogima znam da sam to i uspeo.
U kojoj tehnici radite i kako se uopšte jedan umetnik opredeljuje za određenu tehniku?
Od tehnika sam probao bukvalno sve, čak sam se oprobao i kao vajar. U bašti jednog veoma poznatog beogradskog lokala dugo je stajala moja skulptura Beokupačica (istina, tu statuu radio sam zajedno s mojom suprugom Jovanom, a u javnosti se veoma malo zna da je ona školovani umetnik). Tokom karijere jednostavno sam se opredelio za ulje na platnu i akvarel koji mi takođe veoma leži, ali ga sada mnogo ređe koristim.
Kliknite OVDE da pročitate nastavak intervjua!
