Mirjana Bobić Mojsilović: Ovo je moj anđeo čuvar

Budući da ste uvek otvoreno pisali o problemima u našem društvu, da li ste se nekad uplašili reakcije ili pretnje?

Pošto ne „pucam“ ni na kakvu nagradu, funkciju, zvanje, pohvalnicu, pošto ne pišem ni u čije ime nego samo u svoje, pošto samo komentarišem svakidašnjicu, sa tom jednom kolumnom koju pišem dva puta mesečno, mislim da ne mogu nikome da budem na smetnji. A ako i budem, vrlo lako se to da rešiti – prestanem da pišem za novine i to je to.

Šta mislite, da li ćemo nekad postati uređena zemlja, pa vama ponestane materijala za pisanje kolumni?

Tema za kolumnu je apsolutno sve što nas okružuje – u uređenim zemljama takođe postoje kolumnisti i ne bih rekla da su njihove teme bitno „srećnije“ od naših. Ali, valjda ćemo dočekati takav stepen uređenosti, o kome, paradoksalno, svaki normalan kolumnista i sanja.

Da li čitate internet komenatare svojih tekstova?

Čitam ponekad, kad imam vremena. Loša stvar sa društvenim mrežama i komentarima je što je omogućeno mnogima da pod pseudonimom ili anonimno istresaju sve svoje frustracije. Ne postoji ni jedna dobra stvar ili pozitivna ličnost u ovoj zemlji, kojoj nisu, čak i kada je u pitanju najlepši povod, upućene strašne uvrede preko društvenih mreža. Neka žena rodi dete i umesto čestitki, nju krenu da vređaju!!! Mislim da se takav odnos, a to je generisanje mržnje, besa i prostakluka, čak i stimuliše.

PROČITAJTE VIŠE: SPAS OD DANAŠNJICE: Kulturom protiv nekulture

Vaša nova knjiga nosi naziv Tvoj anđeo čuvar. Šta vas je nadahnulo?

Inspiracija je uvek u meni i oko mene. To je priča o ljubavi, ali i o ljubomori, o psihičkom zlostavljanju, o tome kako je lako upasti u zamku kontrole, emocionalnih ucena i straha. Ovo je roman koji, kako kaže dr Zoran Milivojević, svaka žena na Balkanu treba da pročita. A, moj anđeo čuvar je moje ljubljenje slobode, to je ono što me čuva.

Čini se da ne robujete nikakvim trendovima?

Nemam vremena za to, jer mnogo radim. Kad ne radim, neopisivo mi je dosadno. Pišem, slikam, putujem sa mojom predstavama, promovišem knjige, pišem poeziju i činim sve da mi ovaj život u veselju prođe. A najveće veselje mi je kreativni rad.

Na vašim slikama uvek su leto, radost i sreća?

Moje slike, to su moji autoportreti, čak i kad na njima uopšte nema ljudskih figura. Da, istina je, kad slikam, neprestano sam na nekoj plaži koju sama napravim. I boje, boje! Meni stvarnost nije dovoljna.

Kako oraspoložite i usrećite sebe kad ste tužni, a kako ljude koje volite?

Lako se rastužim, ali se nekako još lakše podignem. Samo ustanem. Ponekad odem na sport, ponekad pojačam muziku, a nekad  probam da se našminkam drugačije. Ali najčešće kažem sebi jednu veliku, malu istinu – niko ne može da umesi ovaj život umesto tebe. Velika je to istina. Što samo znači da je kod mene u pitanju neprestana borba da se ne izgubi smisao.

Šta za vas predstavlja lepota? Kada je žena najlepša?

Žena je lepa kada je zadovoljna. Nekada je zadovoljna jer je voljena, ili jer voli, nekada jer radi nešto što je interesuje. Žena nije lepa i ne može biti lepa ako u sebi nema radosti. I to se uvek vidi na licu. Imate fantastičnih lica bez i jedne bore, a ipak – ugašena su to lica. Eliksir mladosti, svakako su unutrašnja radost, zadovoljstvo, mir. Što naravno ne znači da pomade i nega nisu važne.

Kako biste opisali sreću?

Za mene je najveća sreća u stvaranju. Zaista. A stvaranje je sve – i kuvanje, i odlazak na pijacu, i prekrajanje stare košulje, i pisanje i slikanje. Dosada je ubica svake radosti. Sedenje skrštenih ruku, što bi rekle naše bake, vodi u dosadu – a dosada je đavolja baštica.

Tekst: Vanja Ostojić

Izvor: Lepa & Srećna