Esma Redžepova: Evo zašto je majka svetinja

Kraljica romske muzike, kako je nazivaju, Esma Redžepova (72), već decenijama nosi nezvaničnu titulu najlepšeg glasa Balkana, piše Story. Odrastanjem u siromašnoj porodici, od ranog detinjstva trpela je razne oblike diskriminacije, naročito zbog toga što je Romkinja.

Sa sada pokojnim suprugom Stevom Teodosijevskim rano je stupila u brak, a kako sama ističe, on je najzaslužniji za to što je danas priznata kao umetnica i van granica Balkana. Takođe, život sa makedonskim muzičarem oblikovao ju je i kao ženu, a zajedno su odgajili čak četrdeset sedmoro dece. Zahvaljujući ugledu koji ima u rodnoj Makedoniji, Esma godinama uspešno pomaže ugrožene mališane, stara lica, kao i Rome koji su i dalje diskriminisani. Pevačica apeluje na populaciju kojoj pripada da se posveti obrazovanju jer je to jedini način da se izbore za svoje mesto u društvu. Takođe, uz borbu za druge, ona vodi sopstvenu bitku s emocijama i bolom nakon gubitka svoje bliske prijateljice, pevačice Usnije Redžepove, koja je preminula prošle jeseni.

Kakva vas sećanja vežu za vašu prijateljicu i veliku umetnicu Usniju Redžepovu?

- Kao što smo Usnija i ja rekle u duetu koji smo snimile: Ode moja posestrima... Vrlo me je pogodila njena smrt i sve vreme znala sam sa čim se bori. Jedno vreme, dok je bila kod brata u Skoplju, vodila sam je najboljim lekarima, ali nije joj bilo spasa, opaka bolest na kraju je ipak pobedila.

Na koji način se nosite s tim gubitkom?

- Naravno da mi je teško, ali šta se može, svako ko je rođen na kraju umre, neko ranije, neko kasnije. Otac nas je tome naučio, tako nas je pripremao na bolnu istinu da ništa nije večno i kad nekoga izgubite, život mora da ide dalje.

Da li je njena sudbina mogla biti drugačija?

- Ne bih htela da komentarišem tuđe sudbine. Možda je i mogla, ali to je ipak lična stvar svakog od nas.

Kako biste voleli da bude upamćena u javnosti?

- Kao veliki čovek i dobar pevač, takva kakva je bila.

Vi ste Usniji često pomagali, ali i mnogim drugim ljudima. Odakle crpete snagu za velika dela?

- Usnija je bila moja prijateljica, ali nju nisam novčano pomagala, jer je ona dobro zarađivala. Ipak, smatram da je pomoć i kada si nekom rame za plakanje, a to smo nas dve bile jedna drugoj. Što se tiče finansijske podrške drugim ljudima, volim da dajem onima koji nemaju, a potrebno im je za školovanje ili lečenje. U poslednje vreme doniram u dečje klinike, staračke domove, dajem deci bez roditelja, ali i komšijama kad ne mogu da kupe lekove.

Da li je novac presudan faktor za pomoć drugima?

- I jeste i nije. Ovo kažem jer sam mnogim ljudima, posebno Romima u Makedoniji, pomogla svojim imenom i autoritetom da srede lične dokumente. To nije novčana pomoć, ali je ipak od velike koristi, zato što sam iskoristila svoj uticaj kako bi mogli da upišu decu u listu rođenih, dobiju državljanstvo i srede mnoge druge administrativne stvari.

ESMA REDŽEPOVA NA SLEDEĆOJ STRANI ODGOVARA NA PITANJA O DISKRIMINACIJI

PageBreak

Jednom prilikom rekli ste kako vam je najveća želja da na Balkanu ne bude granica. Mislite li da se sada to ostvarilo ili još moramo da poradimo na tome?

- Kada bi se pitao narod, to bi se desilo za 24 sata, ali nažalost to zavisi od političara, možda ne toliko od domaćih jer Evropi ne odgovara takav koncept. U svakom slučaju, mi smo svi jedna duša i ponosni smo na naš Balkan.

Beogradska publika imala je priliku 12. juna 2016. godine da vas ponovo sluša na koncertu u okviru Mikser festivala, koji se ove godine održava pod sloganom Osetljivo društvo. Koliko mi zapravo imamo sluha za neravnopravnosti?

- Takvo pitanje nekako se uvek vezuje za ove prostore, zato nas svi u Evropi i svetu gledaju kao Balkance, ljude koji nemaju sluha za to, bilo da je reč o ravnopravnosti na relaciji muškarac–žena, a naročito kad je u pitanju LGBT zajednica.

Prema vašem mišljenju, u kakvom su danas položaju žene?

- Vidite, kad analiziram ovo pitanje, nikad ne uzimam sebe kao primer ili žene koje su se izborile za svoju ravnopravnost, već one koje su nezaposlene i žive u tradicionalnim porodicama. One su u nezavidnoj situaciji, nezaposlenoj ženi svaki dan se ponavlja da je izdržavano lice, a niko se ne obazire na njen rad u kući. Isto se dešava i u tradicionalnim sredinama, gde ona mora da ćuti i bezuslovno sluša muža, nezavisno od toga da li je on u pravu ili nije. Smatram da Balkanac i dalje želi da upravlja ženom.

PROČITAJTE JOŠ: Snežana Đurišić iskreno o svim iznenađenjima koja je raduju: najluđi buket i najlepši kolači

Da li danas majke na Balkanu imaju dovoljno poštovanja?

- Ovo podneblje prednjači u tome zato što deca vole svoje majke i pokazuju poštovanje prema njima. Da uporedimo koliko je lica u godinama po staračkim domovima u Evropi, a koliko kod nas. Ovde se roditelji uvažavaju i ako im je potrebna nega i briga kad ostare, onda su tu deca da im pomognu. Majka je svetinja na Balkanu.

Koliko ste se tokom života susretali s bilo kojim vidom diskriminacije?

- Svi znate da sam Romkinja i još kao dete, kad sam krenula u školu, osetila sam da sam različita, jer su me vršnjaci već prvi dan nazvali cigankom i nijedna devojčica nije htela da sedi sa mnom u klupi. Onda se našao jedan dečak koji je rekao da njemu to ne smeta i za nagradu od učiteljice premešteni smo u prvu klupu. To je trajalo kratko, pa su me onda prihvatili svi u razredu.

Foto: Mića Jović 

Tu diskriminaciju doživela sam i kad je trebalo da nastupim u Beogradu, u prvomajskoj emisiji 1960. godine. Tada se otvarala TV Beograd i u Radio Skoplje stigao je telegram u kojem su me pozvali da dođem. U Skoplju su smatrali da Makedoniju treba da predstavlja neka Makedonka, a ne ciganka Esma Redžepova. Tada je moj suprug Stevo Teodosijevski napustio Radio Skoplje u znak revolta zbog takve diskriminacije prema meni i mi smo nastupili u Beogradu. Ubrzo smo se i preselili u srpsku prestonicu, ali njegova neposlušnost koštala nas je 30 godina embarga na makedonskom Radiju i Televiziji.

Romi su i dalje u nezavidnom položaju. Na koji način oni mogu da se izbore za bolji život ?

- Prvo i osnovno – moraju da se okrenu obrazovanju. Silina jedne nacije ogleda se u edukaciji svakog pojedinca. Kad bi oni bili obrazovani, onda ne bi radili najprljavije poslove. Evo, primer za to je Makedonija gde je srednje obrazovanje obavezno, tako da i romska deca moraju da ga imaju. Mnogi od njih školuju se dalje na fakultetima, tako da u Makedoniji ima Roma koji su lekari, advokati, nastavnici, rade u državnoj administraciji. Kad su obrazovani, onda se sami suprotstavljaju sklapanju ranih brakova. U Makedoniji polako počinje da izumire brak između maloletnika. Ovom prilikom želim da poručim Romima na Balkanu da obrazuju svoju decu, jer je to jedini način za bolji život.

DA LI JE LJUBAV VEČNA? ŠTA ESMA KAŽE O TOME, PROČITAJTE NA SLEDEĆOJ STRANI! 

PageBreak

Mislite li da su se u ovim vremenima ljudi otuđili jedni do drugih?

- Nažalost, da. Niko više nema vremena za druženje, a komšiluk je otišao u nepovrat. Kafenisanje sa komšinicama gotovo da je izumrlo. Ovaj tempo života i trka za zaradom učinili su svoje. Žao mi je što postajemo hladni jedni prema drugima kao Amerikanci.

Usvojili ste i odgajili četrdeset sedmoro dece, u kakvom ste odnosu sa svima njima?

- U najboljim mogućim, čujemo se telefonom i viđamo kad god imamo priliku, s obzirom na to da i oni mnogo rade.

Da li je za ovako brojnu porodicu bilo potrebno i veliko odricanje?

- Kad se nešto želi, onda ništa nije teško. Moj suprug i ja to smo radili iz ljubavi, tako da se nismo ništa više odricali nego roditelji koji su rodili decu.

Vaše detinjstvo nije bilo lako. Koliko vas je teško odrastanje naučilo životu?

- Nije bilo lako odrastati u porodici sa šestoro dece i ocem invalidom. Odmalena su nas učili kako treba da radimo, da budemo skromni i da se zadovoljimo malim stvarima. Kad sam bila prvi razred osnovne, od Crvenog krsta dobila sam kapu i šal presrećna što je i meni neko nešto poklonio. Tada sam poželela da, ako nekad budem imala više, to uvek podelim s onima koji nemaju. Možda se baš u to vreme rodila moja želja za humanošću.

PROČITAJTE JOŠ: Mira Banjac, dobitnica Nušićeve nagrade: Hvala mojim borama i svim ljudima koji me vole

Šta biste savetovali mladima koji i danas odrastaju u teškim životnim uslovima?

- Moraju da razumeju i poštuju svoje roditelje, zato što je njima teško kad im dete traži nešto što oni ne mogu da mu pruže. Takođe, treba da budu skromni i da se zadovolje malim stvarima, ali istovremeno moraju da budu i borci koji će svojim trudom doprineti boljoj budućnosti.

Deca često umeju da budu lakomislena. Da li vas je nekad u mladosti bilo sramota zbog osude vršnjaka?

- Naše vreme bilo je drugačije. Niko se nije posebno odvajao na finansijskom planu. Meni je bilo teško da shvatim zašto me ignorišu kao Romkinju, ali pomogli su mi moji roditelji i učitelji da to razumem, a mislim da su i drugari iz škole vremenom prevazišli takvo ponašanje.

Žalite li danas za nečim?

- Imala sam život ispunjen radošću. Bila sam uspešna na svim poljima, tako da ni za čim ne žalim. Kad bih još jednom mogla da se rodim, izabrala bih isti put.

Jednom prilikom izjavili ste da je pokojni suprug uvek prisutan u vašim mislima. Dakle, verujete da je ljubav večna, čak i nakon rastanka?

- Vidite, moj muž i ja bili smo vezani i na profesionalnom planu. Kad god otpevam njegovu pesmu ili se spremam za neko putovanje, ja ga se setim. To nadopunjavanje na privatnom i profesionalnom planu učinilo je da naša ljubav ostane večna.

Koliko vas je brak sa Stevom oblikovao kao ženu i umetnicu?

- Nas dvoje radili smo zajedno mnogo godina pre nego što smo se venčali, tako da je on ujedno bio moj mentor i profesor. Na planu muzike i umetnosti, stvorio me je kao umetnicu mnogo pre braka.

Koliko je za uspešan brak važna jaka figura muškarca kao supruga?

- Mnogo. Muž treba da bude taj koji će se brinuti da ženi bude dobro, da bude voljena, poštovana i kako ja volim da kažem, mažena i pažena.

Šta danas, kada je ljubav i bračni život u pitanju, savetujete svoju decu?

- Ponavljam im da je brak svetinja i kako moraju da se brinu za porodicu, posebno za decu, kao i da poštuju svoje supruge, jer bračna zajednica vrlo lako može da se napusti. Umeće se vidi u tome da jedan brak i pored svih problema opstaje.

Koliko je muzika zastupljena u njihovim životima?

- Sva moja deca vrsni su muzičari, imaju svoje orkestre, snimaju, komponuju, jednom rečju – žive za muziku i od muzike.

Kroz umetnost celog života borite se sa svim životnim nedaćama. Da li muzika zaista isceljuje dušu?

- Da, ona je melem za dušu. Pogledajte običan narod, moju publiku, njima je pesma lek. Neki leče tugu, drugi se raduju, ali uz pesmu nabolje se i raduje i tuguje.

Tekst: Maja Jovanović