Sudeći po reakcijama gledalaca koji mu se sve češće javljaju na ulici, ali i u sve većem broju dolaze na njegove stend ap nastupe, može se reći da se glumac Ivan Tomić (41) dobro snašao kao voditelj emisije Bulevar B92. Pozorišna publika pamti ga ne samo po komičnim ulogama već i po glumi u dramama Zečja jama, Jastučko, Kad su cvetale tikve Beogradskog dramskog pozorišta.

Kako kaže, u početku mu je bilo čudno što je pozorišnu scenu zamenio TV studio, a nedostajao mu je i aplauz publike, pa je od svojih kolega Vladimira i Nevene tražio da mu aplaudiraju kada je emisija dobra, što oni nisu uvek bili voljni da mu učine.

Da li vam posle emisije ostane energije za šalu s prijateljima i porodicom?

- Posao oduzima mnogo energije. Kao i mnogi drugi, i ja sam raspoložen kada se naspavam i kada pojedem čokoladicu. Životnu energiju crpim iz sna, slatkiša i uverenja da prijatelji i porodica treba da znaju naše i svetle i energične, ali i ne baš sjajne trenutke. Zato smo s njima celoviti.

Koji pozorišni žanr najviše volite?

- Takozvane dramske uloge veoma su mi dragocene. Profesor nam je na fakultetu rekao da tuče komičare. Komedija je deo pozorišta, glume, života, tako da ja kao glumac uzimam stvari koje vidim i pretvaram ih u tačke. Neki put je to drama, neki put komedija. Kada pitaš glumca koji žanr više voli, to je kao da pitaš čoveka da li više voli levu ili desnu ruku. Mnoge stvari radim desnom, ali iznenadili biste se šta sve mogu levom.

Kao glumcu, da li vam je lakše da zabavite svoju decu, da li pravite pozorište u kući?

- Ne radim to jer ja sam samo tata. Razgovaram s klincima, glupo je da im bilo šta glumim. Mada, ponekad insistiram na tome da im recitujem narodnu poeziju. To je kazna. Kažem im: „Ako ne uradiš to i to, slušaćeš Ženidbu cara Dušana”. Moja deca su sa svojim drugarima ovog leta mobilnim telefonom snimila horor film Ukleto dete, čija je radnja prilično mutna. Film je kratak, ali su oni ozbiljno pristupili poslu i to mi se mnogo dopada. Glumio sam kao gost.

S obzirom na trend ženidbe posle tridesete, da li ste se na vreme oženili?

- Oženih se posle tridesete. Jesam li u trendu? Imam kćer i sina, osnovci su, još nisu tinejdžeri. Neka ta pošast dođe što kasnije. Video sam šta to može da uradi prosečnom ćaletu. Jezive stvari, brate, jezive.

Da li ste strog otac?

- Mislim da jesam i mislim da je to sasvim u redu.

Umete li da kuvate i šta najčešće spremate?

- Tja, znam da spremim gulaš, pasulj, razne sosove za paste. Gubim živce spremajući doručak: jedno dete uvek hoće jaja na oko, a drugo kajganu. Kotiram se na jakom trećem mestu u pravljenju sendviča, odmah posle babe i bebisiterke. Kad hoću da zadivim porodicu, spremam piletinu s karijem, za to sam majstor. Supruga često drži neobavezno uključen kanal 24 Kitchen. Možda zeli nešto da mi poruči, daje mi ideje...?

Imate li vremena za neki hobi?

- To je kod mene izmešano. Neki put probu za predstavu ili dobar nastup doživljavam kao najkvalitetniju dokolicu, a odlazak na neki ručak kao najdosadniju obavezu. Opet, na tom ručku će mi pasti na pamet neka stvar koju ću iskoristiti te večeri u Bulevaru B92. Nemam jasne granice kada je kreativan rad u pitanju. Volim da čitam, da gledam TV, da idem s porodicom na izlet. Otkrio sam i neke sajtove za onlajn učenje. Strava stvar!

Koji period u životu smatrate prekretnicom?

- Odlazak u vojsku, upis na Fakultet dramskih umetnosti i dolazak u Beograd desili su mi se u godinu dana u ono mračno vreme 1992-1993. godine. Moglo bi da se kaže da je to najveća prekretnica u mom životu. Sve ostalo su domine koje padaju u nizu kada je jednom pala prva.

Kako uspevate da u četrdesetim izgledate kao mladić?

- Možda sam rođen s tim, a možda je to moja trauma. Ja sam kasnocvet, to jest late bloomer. Stvari mi se dešavaju sa od pet do sedam godina zakašnjenja u odnosu na moju generaciju. I ne pijem obojena pića. I ne jedem posle sedam. I sebi za rođendan kupujem botoks. Šalim se. Nema nikakve tajne, genet’ka, ba.

Tekst: Nenad Blagojević