Gledali smo je u TV serijama "Mala istorija Srbije" i "Samac u braku" i u predstavi Ana Karenjina. Za razliku od glavne junakinje serije Dama bez blama, u privatnom životu Milena Vasić ne reaguje impulsivno, već uspeva da izbroji do deset. Otkriva da je najviše opuštaju zvuk klavira, večernji izlasci i putovanja.

"Divno bi bilo kada bismo mogli da reagujemo impulsivno, istinito, onako kako se osećamo u trenutku nezavisno od socijalno prihvatljivog kodeksa. Nažalost, morate brojati do deset. Dama nema blama jer ne zna da broji u sebi. Ona broji naglas iz sveg glasa, a često i viče, i kad se smeje, smeje se glasno, vrlo glasno. Bilo je komentara da je Dama bez blama baš bila za mene i da smo slične, što me je, priznajem, malo zabrinulo. Što se tiče mojih najvećih blamova u životu, priznajem da je bilo dosta smešnih situacija i iz mladosti i iz majčinskog perioda. Neki su bili duhoviti samo meni, a drugima baš i ne", priča Milena Vasić.

Smeh je za nju najbolji lek, blagotvoran i neophodan, ali samo kada je iskren. Podsmeh je već opasan put, nešto sasvim drugo. 

"Teškoće ne možemo rešavati uz osmeh jer su bolne i naše su, to je nemoguće, a ako su tuđe, to bi bilo neozbiljno. Problemi se rešavaju uz smirenu reč i hladnu glavu. Kad ih rešimo, onda se možemo smejati sebi kako nam je sve izgledalo teško, a nije moralo biti. Porodica me uvek nasmeje do suza, uglavnom sestra, ponekad i mama, ali to nije za javnost", priznaje kroz smeh naša sagovornica. 

Kaže da se od žene danas uglavnom očekuje da bude lepa, pametna, nežna i da je blamaža reći: ne mogu, treba mi pomoć. Ona mora da bude super žena.

"Žena treba da bude vredna i iskrena najpre prema sebi, a kad se umori, da zastane, odmori se i zatraži pomoć. Pravilna raspodela poslova u kući je veliki napredak za ženu. Da li deca sama pospremaju sobu, bacaju đubre, da li decu puštamo u prodavnicu, a o muževima da ne govorim...  Ponekad je tako malo dovoljno da se ženi pomogne", kaže Milena. 

Kao velika ljubiteljka putovanja priznaje da postoje zemlje koje joj uvek izmame osmeh.  

"Nažalost, ne živimo u takvim uslovima da se možemo u jednu zemlju vraćati više puta, ni finansijski ni vremenski. Njujork i Istanbul su me fascinirali, ali London je grad kojem se često vraćam. Provodila sam vreme u Londonu i kao devojka pohađala razne kurseve glume i jezika. Život je tamo veoma dobro organizovan, praktičan a vrlo društven", priznaje naša sagovrnica. 

Joga je njena omiljena antistres terapija. Voli vodu i lečenje vodom, dok je najviše opušta klavir. Uveče svira, prvo uspavanku za decu, pa onda udovolji sebi. U šali kaže da su deca nasledila deo njenog glumačkog talenta i humora, glume po ceo dan u kući, ali se trudi da ne pada na njihove fore. Sin ulazi sitnim koracima u adolescenciju – jesu sitni ali napreduju svakim danom sve više. Pronalazi mir i koncentraciji u gitari, trenira vaterpolo a ćerka samo peva po ceo dan na izmišljenim jezicima koji podsete na engleski.

Da je život čudo sam po sebi, uverila se više puta. Trudi se da upamti sve trenutke, posebno one koji donose smeh i radost.   

"Tako, jednom, sredile se ja i moja kumica, pa krenule u grad, doterane, izlazimo iz kola, klikćem alarm i ponosno koračam ka kafeu u kome sedi pola grada. Samo se na sekund okrenem i vidim kumu kako doslovce drži kola i viče: „Kumo, ručna!", i odoše kola... bum!", priča kroz smeh Milena Vasić. 

Veruje da postoje muško-ženska prijateljstva, čine ih poštovanje i ljubav, kao i u svakom prijateljstvu. Na muškarcu prvo primeti oči i osmeh. U očima jasno piše kakav je čovek, a osmeh joj da odgovor šta misli o njoj, tu sve pročita. Tip muškarca koji uspeva da zadrži njen pogled je onaj koji ume da je gleda. Na profesionalnom i poslovnom planu ima još mnogo toga o čemu sanja i šta priželjkuje.

Kako kaže Daša, koju tumačim u Ani Karenjini: “Godine su čoveku potrebne da otkrije i spozna sebe, a onda sledi najteže od svega: treba to sebi priznati!”. Potreba da volimo i budemo voljeni je neutaživa glad", kaže na kraju razgovora Milena Vasić.

Tekst: Žaklina Milenković