Zlatni dani (5. deo)

Karlo, PR hotela je bio u pravu. Helena alias Katarina je zaista vrlo brzo osvojila publiku svojim glasom i postala glavna atrakcija hotela. Uživala je novostečenoj popularnosti, ali je konstantno bila umorna. Nastupi su trajali do duboko u noć, onda je sledilo pesvlačenje i povratak u njen hotel. Usput je u mračnoj ulici iza hotela skidala periku i šminku, stavljala naočari i trudila se da neprimetno šmugne u svoju sobu. Ujutru bi jedva ustajala i odrađivala svoju smenu, a pauzu je koristila da odrema u hladovini na plaži. Dva dana pre svog dvadeset trećeg rođendana osećala se veoma čudno. Kao da joj se život raspršio na hiljade čestica i kao da joj je bila potrebna neka jaka, magnetična sila koja će ih sve opet objediniti.

-Ostaćemo usedelice… - mrgodno je dodala Milica, posmatrajući brojne parove na plaži.

-Ma hajde, šta vam je danas… - odmahnu Katarina – Još smo mlade… - uhvatila je sebe kako razmišlja o Marku.

-Govori u svoje ime! Imam dvedest i pet godina i želim bar dvoje dece pre tridesete! Nemam vremena za gubljenje!! – zaključila je Jelena.

-Onda požuri i odmah kreni u lov! – zadirkivala je Katarina.

Jelena je mrko pogledala.

-Čuj, lako je tebi da pričaš tako… Mlađa si, viša deset santimetara i imaš bar deset kilograma manje od mene. Kad bi se malo potrudila, muškarci bi se za tebe lepili kao muve…

-Ma pričaš gluposti – odmahnu Katarina – Pogledaj se …. Ti si prelepa, mlada devojka i svi muškarci na plaži bulje u tvoje obline!

Iskreni ton u Katarininom glasu i divljenje u pogledu naterali su je da sebe pogleda njenim očima. Nasmešila se i zagrlila Katarinu koja je poljubila u obraz.

-Sve i da hoćeš, nema šanse da te zaobiđu brak, deca, kuvanje i menjanje pelena…

Sve tri su se nasmejale veselo i pojurile na kupanje.

PageBreak

Čim je kročila u hol ugledala je Marka i kolena joj lako klecnuše. Stajao je, oslonjen na pult, sa rukom u džepu sakoa. Klimnula je u znak pozdrava i htela da projuri kraj njega, ali je on zaustavio.

-Hteo bih da razgovaram sa vama… - pogledao je od pete do očiju i blago se namrštio.

-Nešto nije u redu? – srce joj je zalupalo od straha da je otkrivena.

-Zašto to mislite? – skupio je obrve sumljičavo.

-Samo pitam… - slegla je ramenima.

-Primetio sam da delujete umorno u poslednje vreme… Vaš privatni život i noćni izlasci sa momcima su vaša stvar, ali vaš učinak na poslu je moja… - grubo je rekao – Povedite računa…

-Hoću… - prošaputala je, izbegavajući njegov pogled – Izvinite me, moram da se presvučem za posao.

Projurila je pored njega i pobegla u svoju sobu. Dok je skidala kupaći kostim, prsti su joj drhtali. Postajalo joj je jasno da sve teže ostaje pribrana u njegovom društvu i da se ozbiljno zaljubljivala u muškarca koji je nije primećivao i za koga je bila samo jeftina radna snaga. U uglovima očiju su joj se skupljale suze, dok je oblačila uniformu i skupljala vlažnu kosu.

Dvorana je bodrila pljeskom na tonove veselog, letnjeg hita, skandirali su joj i sa njom uglas ponavljali “volare – cantare”. Posle dinamičnog, brzog bloka, za sto se vratila zajapurena i zadihana. Neko joj je pridržao stolicu. Podigla je pogled i susrela se sa Markovim plavim očima. Pretrnula je od straha i ukočeno sela. Do đavola, šta on traži ovde… Grozničavo je razmišljala šta da kaže i kako da se opavda…

-Vi ste dakle ta fantastična zvezda o kojoj svi pričaju… - pogledao je sa iskricama u očima.

Odahnula je, shvativši da je nije prepoznao. Znala je da mora da nastavi da glumi, ma koliko joj laganje nije prijalo.

-A vi ste? – upitno je rekla izmenjenim, hrapavim glasom.

-Marko Vujić – predstavio se i lako klimnuo glavom – Radim kao menadžer tu u susednom hotelu… Karlo je moj drugar, pa mi je omogućio da sednem za vaš sto i upoznam vas - dodao je.

-Lepo… - trudila se da ne gleda u njega.

-Puno se priča o vama… - nastavio je, gledajući je – Morao sam lično da se uverim…

-Aha… - srkutala je piće moleći se da se pauza završi što pre.

-Zaista lepo pevate – dodao je – Žao mi je što vas ja nisam prvi upoznao i prigrabio za naš hotel…

PageBreak

Progutala je knedlu. Kakva ironija, pomislila je.

-Možda iduće godine...? – nastavio je.

-Ko zna gde ćemo biti iduće godine u ovo vreme… - neodređeno je odvratila.

-Da, to je tačno…

Okrenula je glavu od njega, gledajući ispred sebe. Muzika je tiho svirala. Karlo je, sa druge strane sale uhvatio njen pogled i namignuo joj veselo. Odvratila mu je kiselim smeškom. Dolepršao je do njih, mašući belom maramicom koju je uvek nosio u levoj ruci.

-Vidim da ste se upoznali – cvrkutao je.

-Sad mi je jasno zašto si rekao da mlada dama nije pristupačna… - rekao je Marko, kao da ona nije prisutna.

Karlo zakoluta očima prema Marku i izvinjavajući se pogleda u nju.

-Izvini dragi, nisi u pravu. Rekao sam da je mlada dama veoma ozbiljna…

-Pa dobro… to je isto… - nastavili su da pričaju o njoj kao da nije prisutna…

-Izvinite, ja sam još uvek tu… - prekinula ih je.

-Oprosti mila – Karlo je ljupko osmehnu – Deco, moram da idem, čeka me jedno prelepo biće… - mahnuo im je još jednom u znak pozdrava i odlepršao.

-Izvinite i ja moram da se pripremim za nastavak programa… - ustala je i brzo šmugnula iza scene.

Ostatak večeri je osećala njegov pogled na sebi. Sedeo je za njenim stolom, pijuckao piće i uživao u programu. Za vreme sledeće pauze zamolio je za ples. Isprva ga je ukočeno pratila, a nešto kasnije, dok su se sa drugim parovima lagano njihali na podijumu, zaključila da joj je tu, u njegovom naručju, zapravo prijatno. Jedan ples se pretvorio u drugi, treći… Na kraju nije više ni brojala.

Za stolom su, zbog muzike, razgovarali po principu “usne na uho”. Njen parfem ga je mamio da usne spusti tik ispod uha na vrat, ali se uzdržavao. Zasmejavao je anegdotama iz hotela, pričao o svojim putovanjima i mestima u kojima je živeo i radio. Potpuno prirodno su prešli na “ti”, a pred jutro su već imali osećaj kao da se poznaju godinama. Prihvatila je njegov poziv da se vide u nedelju, kada je imala slobodan dan. Pozdravili su se ispred hotela i razmenili brojeve telefona. Za laku noć je poljubio lako, ovlaš, ali za nju je to bilo sasvim dovoljno da izgubi tlo pod nogama. Uz milion peripetija nekako je uspela da se neprimećena vrati u svoju sobu i baci na krevet. I pored strašnog umora nije mogla da spava… U mislima je ponovo preživljavala svaki detalj, svaki pogled i osmeh… i poljubac od koga je lebdela na oblacima… i užasan osećaj griže savesti zbog laži…

-Misliću o tome sutra… - promrmljala je i srećno utonula u snove.

Nastaviće se...

Vesna Gavrilović