Eva ostade još neko vreme tako u hodniku, pored otvorenog prozora. Nije više razmišljala ni o čemu. Mrak sa druge strane prozora, hodnik, vrata kupea, počeše da joj se magle pred očima i ona shvati da joj je ozbiljno loše. Držeći se za zidove hodnika polako se vratila u kupe i, ne gledajući u pravcu nepoznatog mladića u uglu, sela pored Jovane odmah do vrata.
Dok su je brižne reči prijateljice tešile i hrabrile da izdrži, jer samo što nisu stigle u željeni grad, njene misli bežale su od ugla kupea, prema neposrednoj budućnosti. Tamo su ih čekali prijatelji i domaćini koje još nisu poznavale. Znala je da će njihova drugarica Goga biti na stanici. Morala je da bude jaka, da izdrži do njene kuće.
Malobrojni putnici polako su počeli da ustaju sa svojih mesta i da napuštaju kupee, bila je to poslednja stanica posle koje je voz polako zaokretao da se vrati putem kojim je i došao. A Eva se borila sa svojim telom u strahu da ne izgubi svest. Kada ju je Jovana pozvala da izađu, skidajući njen mali ranac, sada još lakši bez poklona koji su popili, Eva sa užasom oseti da ne može da ustane sa sedišta.
- Dođi, draga... - reče Jovana pokušavajući da joj pomogne. - Hajde, polako. Stigli smo.
Ali pre nego što je uspela da ustane, mladić zelenih očiju naže se pored Jovane i mirno reče:
- Pusti mene, ja ću.
I ne čekajući odgovor, njegova ruka obuhvati je oko struka i, pažljivo kao da je neka porcelanska lutka, ali sasvim odlučno, podiže je sa sedišta.
- Ne boj se - rekao joj je, sasvim blizu njenog uha. - Neću te ispustiti.
A onda su prošli, zajedno, kroz uski hodnik u kojem su nedavno stajali sami. Nije imala snage da se brani, a ne bi znala ni od čega. Taj nepoznati mladić kojem ni ime nije znala brižno ju je doveo do vrata vagona, dok je Jovana nosila njihove rance. I polako, stepenicu po stepenicu, spustio je niz visoki ulaz vagona, pošto je prvo i sam izašao na peron.
- Sada je sve u redu, zar ne? - pitao je još je držeći. - Stigla si.
***
U sledećem trenutku veseli glas njihove drugarice koja ih je dočekala na stanici izgovarao je dobrodošlicu, dobijajući već sledećeg trenutka zabrinut ton kada je ugledala Evu gotovo klonulu na rukama nepoznatog mladića. Stajali su odmah pored stepenica vagona.
- Šta je bilo, Eva? - uplašila se. - Nešto se desilo?
Sve se desilo, htela je da kaže.
- Ništa, ništa... - odgovorila je Jovana umesto nje. - Samo mali trenutak slabosti...
- Trenutak slabosti?! - iznenadila se njihova drugarica. - Ali, kako...?
Nije bilo vremena za objašnjenja. Kondukter koji je stajao pored njih na peronu, reče strogo:
- Idemo, sklonite se od voza!
Dok je Eva iz ruku nepoznatog mladića prelazila u ruke drugarice koja ih je dočekala, Jovana se okrenu njemu, i Eva začu kako mu, uprkos strepnji koju je u vezi s njim pokazala putem, kaže:
- Hvala ti mnogo.
I kako dodaje:
- Ko bi rekao, kad smo krenuli, da idemo u isti grad!
Eva se trže. Mogućnost da ga ponovo vidi u tom malom gradu u kojem se svi poznaju - mogućnost da ga ponovo sretne - odjednom uzbuđenjem pojača njenu muku.
Ali, sasvim neočekivano za poslednju stanicu, on odgovori:
- Ne, ja ne silazim ovde.
I dodirujući šipku kraj vrata da se ponovo popne uz visoke stepenice potpuno praznog vagona, kao da se više obraća sebi nego njima, gledajući nekuda u stranu, reče još:
- Zapravo, moja stanica je već prošla.
Još jednom pogledavši sad već sasvim zbunjenu Evu, još jednom zasijavši zelenim očima pod škrtom svetiljkom železničke stanice u malom gradu na jugu, nepoznati mladić lakim pokretom uskoči u vagon i zatvori vrata za sobom.
***
Kao kroz maglu sećala se dugačke široke ulice koja ih je pravo sa železničke stanice odvela do stambene zgrade u kojoj je živela njena Goga, koleginica sa fakulteta i voljena drugarica. Osećala je njenu toplotu dok ju je čvrsto držala pod ruku vodeći je dugom ulicom. Kasnije se jedva sećala ulaska u lift, u stan, susreta sa njenim roditeljima...
Jer svi su se strašno zabrinuli i uzvrteli oko gošće kojoj je pozlilo u vozu. Gogina mama, puna brige i nežnosti, odmah je ponudila slatko i vodu, kafu da se osveže, da pojedu nešto, da dođu sebi. Pošto su se malo odmorile, odvojile su se u Goginu sobu.
- Trebalo bi malo da prilegneš, da se odmoriš - rekla je Goga Evi kad su zatvorile vrata za sobom. - Znam kako je to dug put, i kako je taj voz neudoban. Ah, ja tako često putujem njime da sam već oguglala... Želiš li još nešto da popiješ, da donesem neki sok?
- Goga, kakav je! - sedajući na krevet iznenada očajno reče Eva, umesto odgovora. - Kakve oči, kakve ruke, glas...
- Hej! - zasmeja se ona. - Pa tebi nije baš toliko loše kako sam pomislila...
- Oh, ne znam - zastade Eva, a i dalje joj je glas zvučao bolno. - I loše mi je i dobro mi je. Ništa ne znam... znam samo da... Oh, umreću!
Njena drugarica je pogleda zabrinuto, ne znajući da li da posle ovoga nastavi da se smeje.
- Neću ga više nikada videti... - tužno zaključi Eva.
- Dobro, dobro, nije tako strašno... - reče Jovana mirnim glasom, sasvim u kontrastu sa Evinim, zauzimajući mesto na fotelji pored zida.
Goga ih je gledala sasvim zbunjena.
- Ali, devojke, šta se to desilo? - pitala je. - Ne razumem ništa!
- Ah, sve se desilo!
- Ma, nije se desilo ništa!
Ovo su rekle istovremeno. Eva se očajno okrenu drugarici sa kojom je doputovala, ali ona ostade mirna.
- Rekla sam joj odmah da to neće izaći na dobro i da ga ignoriše... - reče Jovana pomalo rezigniranim tonom.
- Pa ignorisala sam ga! - uvređeno odvrati Eva. - Pa ja stvarno nisam ništa...- Ali zašto da ga ign
oriše? - pitala je Goga. - Koliko sam videla tako na brzinu, tip je izrazito zgodan...
- Baš zato! Suviše je zgodan!
Eva se povređeno okrenu od nje.
- Jeste - nastavi Jovana sigurno - suviše visok, suviše crn, suviše lep, suviše zelene oči...
- Hm, da li tako nešto postoji? - pokuša Goga da se našali, očigledno i sama uznemirena nečim među drugaricama što je pomalo počelo da liči na svađu. Nasmejala se, ali Eva je ćutala.
- I suviše nežan - govorila je Jovana. - Suviše prijatan, suviše nekako...
Eva je preseče pogledom.
- I šta mu je značilo ono "dostojanstveno” zurenje kroz prozor, kao da mi ostali nismo prisutni? - ovoga puta Jovana zazvuča očigledno ljutito. Onda se okrenu Gogi, objašnjavajući. - Skupilo se veselo društvo u kupeu, slučajno su sa nama putovali naši prijatelji, ušao usput i pesnik sa najpametnijim prezimenom na svetu, popili smo po čašu vina... Uzgred, izvini što smo ti popile poklon...
Goga ju je samo zbunjeno posmatrala.
- A on, kao neki princ, samo gleda kroz prozor - nastavljala je Jovana malo-pomalo podižući glas. - I onda iznenada krene za Evom kad je izašla u hodnik! Šta je to trebalo da znači?! Mrzim takve pozere, sa stavom „vidi što sam neodoljiv, znam da ćeš pasti čim te pogledam”. Daj molim te, šta on misli ko je on?!
Eva ju je posmatrala preneraženo. Ali negde u dubini svoje uzbuđene duše polako je počela da je shvata.
- Znam - rekla je. - Hoćeš da kažeš da je znao od prvog trenutka da mu neću odoleti... Tačno, on je po izgledu sasvim iznad mojih mogućnosti...
- Ma, daj molim te, šta pričaš?! - prekinu je drugarica iznenađeno. - Ti znaš da ja mislim da si ti jedna prava mala lepotica, i šta ima neki tamo nepoznati tip da bude "iznad tvojih mogućnosti"! Ne radi se uopšte o tome, samo neću da budeš nesrećna. A on, veruj mi, na kilometar ostavlja takav utisak...
- Ali, kakav? - pitala je Goga. - Ko je on uopšte?
- Nemamo pojma! - odgovori Jovana nezadovoljno. - Stvorio se "pravo niotkuda", ni ime nam nije rekao. Glumi nedodirljivog! Pa onaj uspravni stav kao da je neki maneken, pa sav u crnom u po bela dana, zalizana kosa sklonjena sa čela...
- Hej, ovo ne zvuči loše... - nastavljala je Goga svoj pomirljivi ton.
- Kakvi loše! - prekide je Jovana nervozno. - Kažem ti, suviše dobro! I da, tako nešto postoji!
A onda sve tri zaćutaše.
***
- A uspeo je da napravi enigmu i od najobičnijeg pitanja - kuda je uopšte krenuo... - nastavi Jovana posle izvesnog vremena. - Ne znamo ni odakle je. Verovatno iz onog grada usput, kad je ustao, izgledalo je kao da će da izađe... Ali, kako nam je na kraju rekao, nije sišao na svojoj stanici nego je produžio dalje.
- O, kakav lik! - iznenadi se Goga. - Nije sišao na svojoj sopstvenoj stanici? Ali zašto?!
Jovana pogleda Evu, pogledom punim brige.
- Ah, zašto... - odgovori i, kao konačno pomirena sa sudbinom, spusti ruku na njeno rame. - Znam zašto. Zbog Eve.
Goga ostade bez reči. I uprkos svemu što je čula o tome da je "tip suviše lep i suviše zgodan", a naročito zato što je čula da je suviše nežan i suviše fin, ona se radosno okrenu drugarici i uhvati je za ruku.
- Divno! - reče. - Ljubav na prvi pogled!
Čak je i Jovana morala rezignirano da klimne glavom.
- Ali to nije važno - tužnim glasom zaključi Eva. - Ne znam odakle je, ne znam kako se zove, ne znam gde je sad... Nikad ga više neću videti.
Andrea Marok