Naši poznati kolumnisti u svakom broju magazina Lepa i Srećna otkivaju nam svoje istine o temama koje ih inspirišu: ljubavi, karijeri, problemima savremenoj ženi…

Naša kolumnistkinja ovoga puta bila je Tatjana Peternek Aleksić koja nam otkriva pravo lice novinarske istine.

KOLUMNISTKINJA TATJANA PETERNEK ALEKSIĆ:

Mladim novinarima koji se spremaju za ovaj posao, predavači koji ih uče šta je vest, najčešće navode sledeći primer: nije vest da je pas ujeo čoveka, nego je vest ako je čovek ujeo psa. Sudeći po lošim vestima koje su preplavile novine, ovo je bukvalno prihvaćeno. Ali, postavlja se pitanje, zašto bi uopšte bilo ko koga ujedao da bi vest bila čitana? Zašto se smatra da loše vesti prodaju novine? Zbog čega se urednici takmiče u tiražima postavljajući na naslovne strane šokantne tekstove? Da ilustrujem ovo, nabrojaću samo neke od naslova iz štampe u našem regionu, namerno ne navodeći nazive novina, jer posle ovog stvarno nisu zaslužile reklamu. Dakle, u novinama je moguće pročitati i ovo:

Ubila muža kuhinjskom krpom... Obesila se o tek propupelu trešnju... Ubio ženu, pa skočio u bunar i onda se objesio... Osmoškolci ubili boga u veroučiteljici... Umirovljenici odmaraju na klupama, a groblja zjape prazna... U požaru izgoreli prasac Vicko, krava Jagoda i čovek Ivan... Provalio u vrtić i zlatnu ribicu nabo na čačkalicu... Mačka sa 5 nogu živeće sasvim normalno ako joj uklone dve... i tako dalje, verovali ili ne.

PROČITAJTE VIŠE: Stefan Milenković: slavni violinista otkriva šta je najvažnije za negovanje muzičkog talenta

To izgleda kao šala, ali, nažalost, nije. Birala sam naslove koji mogu da vas nasmeju u svom besmislu,  kao da se sami sebi rugaju u pokušaju da budu senzacionalistički. Nisam navodila one tragične naslove koji se kreću od politike do crne hronike, ali dovoljno je da otvorite bilo koje novine. Analizirajući naslovne strane, lako je doći do statistike u kojoj ubedljivo vode loše vesti.

OSTATAK TEKSTA PROČITAJTE OVDE 

PageBreak

Kupujući novine prosečan čitalac, željan nečeg lepog, prisiljen je da bira naslovnu stranu na kojoj je manje stradalih, manje korumpiranih, manje loših... I taj trend kao da je u porastu. U trci da pronađu novu, neobjavljenu, što strašniju ili bizarniju vest, traži se na sve strane, pretražuju se privatni životi, kopa se po najdubljoj intimi javnih ličnosti, iznosi se na videlo najgore u ljudima, porodicama, okruženju. Teoretičari medija skloni su jednostavnom objašnjenu. Oni tvrde da što su vesti u novinama tragičnije, to čitaocima sopstveni životi izgledaju manje tragično. U svetu u kom vlada nezaposlenost, u vreme tranzicije i recesije, u opštoj nemaštini i besparici, konzument vesti postaje manje nesrećan kada svoj život poredi sa životima s naslovnih strana. Čini se da i nije tako loše samo ostati bez posla, zamislite kako je onom ko je ostao bez kuće u požaru, koga su opljačkali lopovi, koga je prebio neko na ulici ili sve one priče o ubistvima, zlostavljanju i svim strahotama, kojih su pune novine.

U beskrajnom nizu loših vesti naši životi nam izgledaju skoro kao dobra vest.U poređenju s drugima, odlično smo prošli.U poređenju s onima iz novina, nama je super.

Tako bi izgledao mehanizam plasiranja loših vesti – što je drugima gore, nama je bolje.

Zaboravlja se na princip ogledala, da ono o čemu čitamo i sa čim živimo postaje i naša slika. Da je lako popustiti u lošem okruženju, odustati od moralnih vrednosti do kojih smo držali, popustiti pred naletom loših primera... Tako i naš odraz u ogledalu postaje ružniji pod težinom loših vesti s kojima se stapamo. Ne motivišu nas, ne stimulišu, ne utiču dobrim primerom, jer sve postaje otvoreno, sve postaje crno i vodi u nova pitanja čemu sve ovo... Zašto biti dobar đak, dobar roditelj, dobar komšija, zašto biti dobar čovek u lošem okruženju?

Zanimljivo bi bilo obaviti istraživanje u kome bi jedne novine donosile samo dobre vesti. Da li biste radije kupovali novine u kojima bi na naslovnim stranama pisalo o uspesima mladih matematičara, umesto da to bude tek neprimetan tekst tamo negde na dnu neke strane. Zamislite kada bismo na naslovnim stranama čitali kako je odlično biti najbolji đak, da to ne znači biti štreber.

Ili, zamislite kada bronzana medalja nekog sportiste ne bi bila proglašena izneverenom nadom koju smo polagali u njega/nju/njih- Zamislite kada bi bila tretirana kao dobra vest, bez prizvuka razočaranja.

OSTATAK TEKSTA PROČITAJTE NA SLEDEĆOJ STRANI 

PageBreak

Ili, kada bi isti prostor koji se sada posvećuje izmišljenoj profesiji starleta, šta god to značilo, bio posvećen zanimanju hraniteljka. Jer, to je, na primer, jedna od mnogih žena koje su svoj život posvetile odgajanju tuđe dece i koje za to ne traže priznanja i pohvale. Primera radi, to je jedna od žena koja je došla na dodelu novogodišnjih paketića Fondacije Novak Đoković i ispričala da je godinama radila kao računovođa u jednom preduzeću ulažući u fascikle i registre dok nije prelomila i sve svoje emocije, trud i rad uložila u dva dečaka o kojima danas brine dok odrastaju u njenoj porodici. Da dobiju ljubav i pažnju, koje nisu imali, da postanu dobri, pošteni i vredni ljudi. Dobre vesti su svi ti ljudi koji su kao hranitelji uzeli decu kojima je ljubav bila neophodna i podizali ih zajedno sa svojom decom, ravnopravno, radujući se njihovim peticama, nijihovim uspesima, radujući se kada bi ih ta deca prvi put oslovila s mama i tata.

To su vesti, intervjui, reportaže koje bih volela da čitam. To su priče koje nas ne bi uljuljkivale u uverenju da su naši životi mali i da ih ništa ne može popraviti, ali da eto ima i manjih i lošijih.

Kako bi bilo lepo da nas vesti o uspesima i priče o dobrim ljudima motivišu da i mi popravljamo sebe. Uostalom, to je kao takmičenje dvojice vrhunskih sportista u kome, uprkos rezultatu, nijedan nije gubitnik. Naprotiv, samo jedan drugog motivišu da budu još bolji.

Dobre vesti bi sve nas učinile boljima,a naše živote ispunjenijima.I za kraj priča u kojoj će svako moći da se pronađe: 

Imao čovek dva sina: rođenog pesimistu i rođenog optimistu. Ne bi li to proverio, za Novu godinu pesimisti u sobu stavi električni voz, a optimisti konjsku balegu. Kada je kasnije ušao u sobu prvog sina, zatekao ga je kako se dosađuje pored skupe igračke u strahu da ne potroši baterije. Za to vreme drugi sin je pažljivo pretraživao svoju sobu. 

– Šta radiš, sine? – upita ga otac.

– Tata, gde ima konjske balege, mora da se krije i neki konj – odgovori mali optimista.

Na nama je odluka da li ćemo se prepustite letargiji i lošim vestima ili ćemo odlučiti da u svemu tražimo dobru stranu. Baš kao onaj najkraći test kojim ćete odrediti kako vidite stvari. Gledajući čašu napunjenu dopola, da li mislite da je poluprazna ili polupuna? Što se mene tiče, ja uvek vidim polupunu. Jer, sreća je ipak u našoj odluci ‒ o tome kako želimo da živimo.

Tekst: Tanja Peternek Aleksić

Izvor: Lepa i Srećna