Japanski enterijeri su zaista nešto posebno. Moglo bi se reći da se u njima s minimumom elemenata stvara maksimum atmosfere. Naravno, da bi se stvorio takav ugođaj, potrebno je mnogo japanskog duha, tradicije, životnog stila, načina mišljenja, istorije, kulture, filozofije, nasleđa i svega onoga što od naizgled običnih predmeta stvara svojevrstan, lako prepoznatljiv i samo njihov, japanski stil.

Odlike 

Enterijer japanske kuće ima nekoliko osnovnih karakteristika, a to su: malo nameštaja, ugrađeni ormani s pokretnim panelima umesto vrata, kasetirane zidne površine s naglašenim okvirima, podne površine s minimumom prostirki, postelja u obliku lake strunjače, koja se, kada nije u upotrebi, smota u svitak, jastuci za sedenje, mali, niski i lakoprenosivi stolovi (stočići), paravani, zidne niše za aranžiranje cveća i umetničkih predmeta, za slike – tokanome, vaze, posuđe od keramike i porcelana, pribor za ceremoniju čaja, koji se sastoji od više delova, pribor za jelo s obaveznim štapićima, kutije za pribor za pisanje, lampioni, velike bele kugle od papira itd. Tokom 19. veka japanski uticaj se snažno širio i zapadna civilizacija je s oduševljenjem prihvatala njegove egzotične elemente u svojim enterijerima. Zapadni svet najviše su oduševljavali lakirani i pozlaćeni višekrilni paravani, bogato ukrašene vaze i lampioni. Posle 1870. godine ovaj uticaj se naročito osećao u primenjenoj umetnosti, na upotrebnim predmetima izrađenim od bambusa, lakiranog drveta i pergamenta.

Kućne svetinje 

Prenošenje osobite, snažne i hiljadu godina stare tradicije na sasvim druge tlo, podneblje i senzibilitet nije moglo da prođe bez štetnih povratnih uticaja na same izvore inspiracije. Tako su suptilni, predivno ukrašeni paravani s prefinjenom i izuzetno rafiniranom dekoracijom, izraženi od najfinijeg lakiranog drveta i s ispunama od pozlaćenog papira, u zapadnjačkim ambijentima delovali u najmanju ruku "neprilagođeno". Otrgnuti od svoje "prirodne okoline", nisu mogli da budu deo enterijera, nego više neka vrsta umetničkog predmeta, poput slike za izlaganje. Velikani moderne arhitekture 20. veka takođe su pokušavali da se inspirišu japanskom tradicijom stanovanja. To je i logično, jer je veliki revolucionarni pokret zapadne civilizacije u arhitekturi i enterijeru imao kao cilj oslobađanje od svega suvišnog i nepotrebnog što opterećuje unutrašnjost kuće. Japanski enterijeri su bili najbolji putokaz prema tom cilju. Međutim, opet se pokazalo da bez čvrstih i dubokih korena nema ni pravih, sigurnih plodova. Na primer, za japansku ženu tokonoma, udubljenje u zidu u kojem ona s ljubavlju postavlja nekoliko umetničkih dela, aranžira ikebanu ili kači sliku, predstavlja svojevrstan kućni oltar, gde sprovodi svakodnevni ritual, pun snažnih emocija. U tokonami žena aranžira cveće da bi muž, prema izboru cvetova i grana i njihovom položaju, mogao da otkrije da li je ona tužna ili vesela, setna ili željna nežnosti, ili se pak ljuti. Iako moderna Japanka više ne uređuje tokonomu po ceo dan, ona je nosi duboko u sebi, kao svetinju. 

Arh. Radmila Milosavljević