Veranda može biti u prizemlju, na nekom od spratova ili na krovu kuće. Može biti sastavni deo kuće, planiran istovremeno s njom kao arhitektonska celina, a može biti rezultat dogradnje već izgrađene kuće u kojoj se pojavila potreba za proširenjem stambenog prostora.

Ova druga varijanta je čest slučaj i zahteva da se osmisli u svim aspektima estetike, likovne, stilske, funkcionalne i konstruktivne prirode. Podleže takođe propisima građevinsko-urbanističke regulative.

Ne sme se zaboraviti da veranda, i pored toga što je deo kuće, predstavlja i celinu za sebe, zasebnu malu kuću uz kuću. Veranda na terenu oko porodične kuće, naslonjena na nju jednom svojom stranom, ne sme delovati kao strano telo, izraštaj ili prišipetlja koja narušava estetiku kuće. Naročito ne sme da vizuelno poremeti njenu prirodnu ravnotežu. Na arhitekti je da ovaj delikatni problem reši usklađivanjem konstruktivnih vertikala, horizontala i krovne ravni.

Ovaj problem lakše se može savladati ako je veranda zidana na klasičan način (temelj, zidovi, vrata, prozori, krov...), nego ako je od gotovih, montažnih elemenata, koji su najčešće samo u kombinaciji metal-staklo.

Nije slučajno što je arhitektura verandi dodelila ulogu „čuvara dokolice“. Ova providna kuća omogućava ukućanima da se odmaraju i gaje raznovrsno zelenilo i cveće.

Čak i kada žive u gradu, ako su u kući, mogu da uživaju u doživljajima ispunjenim svetlošću sunca, u mirisima i zvucima prirode, slikama toplote ili hladnoće. Granice verande nisu prepreka, nisu barijera, one omogućavaju da pogled prati sve što spolja živi, što se kreće. Vidici, šuma, reka, vazduh, sve postaje blisko i takoreći na dohvatu ruke.

Arh. Radmila Milosavljević,
(osnivač Dopisne škole za dizajn enterijera „Ambijent”, www.ambijent.net)