- Elma Hajrović prvi put javno govori o detinjstvu, porodičnim odnosima i potrebi da se dokazuje kroz sport i medalje.
- Otkriva da je kao dete krišom trenirala karate, uz podršku trenera i kasnije porodice, i zašto je imala potrebu uvek da se dokazuje u porodici.
„Ti kao dete misliš da si ti kriv za nešto, da ti moraš nešto da popraviš. Ako kreneš još nešto da se žališ, možda će nastati problem, pa će oni da odu, da se razdvoje. A zapravo, ti si jedno dete koje ne može da bude roditelj svojim roditeljima… Dete ne može nikako da ne voli roditelje. Dete samo može da počinje da manje voli sebe“
Medalje su samo deo priče o Elmi Hajrović. Iza njih su godine borbe, suočavanja sa strahovima, predrasudama i očekivanjima okoline, ali i iskustva iz detinjstva o kojima ova bokserka do sada nije javno govorila. U novoj epizodi podkasta „Hrabrija nego juče“ Elma je otvorila vrata svog privatnog sveta i ispričala kako je izgledalo odrastanje u velikoj porodici, zbog čega je imala potrebu da se dokazuje bratu i ocu i kako je još kao devojčica odlučila da ne odustane od onoga što je čini srećnom.
„Te medalje su mi apsolutno drage, bitne su mi, ali mnogo mi je bitniji taj put kroz koji sam ja prošla. I sve to što ljudi nisu videli iza svega toga. I ti strahovi, i suočavanje, i borbe, od malenosti, od desete godine, od detinjstva“, objasnila je Elma na početku razgovora.
„Meni je duša plakala, bukvalno, što ja to ne mogu. A moj brat je, recimo, nakon pet dana prestao da ide na trening“, prisetila se Elma u podkastu "Hrabrija nego juče".
Kada je shvatila da neće dobiti dozvolu, odlučila je da stvar uzme u svoje ruke. Uz pomoć sestre pronašla je karate klub, skupila novac za članarinu i sama se upisala. Roditeljima je govorila da izlazi da se igra i druži sa decom, a zapravo je svakog dana peške odlazila na trening, koji se nalazio blizu njihove kuće.
„Ja skupim novac, odem do kluba i kažem treneru: 'Hoću da se upišem, imam baš želju i da se takmičim.' A nisam još ni počela da učim osnovne tehnike. On se nasmejao, pokazao mi klub, a ja sam bukvalno bila kao u filmu. Ulazim, gledam salu, gledam trenera, ne mogu da verujem da mi se ostvaruje san“, ispričala je.
Gotovo godinu dana uspevala je da sakrije treninge. Trener je znao da roditelji ne znaju gde odlazi, ali ju je pred prvo polaganje za pojas ohrabrio da im kaže istinu. Čak joj je poklonio kimono, koji je ona sakrila kako ga niko u kući ne bi video.
„Nisam smela, nije imalo šanse. Ali sam se ipak suočila sa tim strahom, da pređem to i da opet budem hrabra. Jer hrabrost nas dovodi do nekog napretka, da ne budemo kao juče“, rekla je Elma.
Kada je majci konačno priznala da trenira već godinu dana i da je čeka polaganje za pojas, ona nije mogla da veruje. „Kako si to krila? Zapamtićeš me“, bila je njena prva reakcija. Ipak, trener je razgovarao sa njom, a porodica je na kraju došla da podrži Elmu. Na polaganju je bila najbolja i dobila prvi žuti pojas.
„Moja mama je bila preponosna. Otac me je oduvek podržavao. Posle, kada je čuo sve to, dolazio je na svako takmičenje da gleda. Bio je baš ponosan, posle su svi bili ponosni“, ispričala je.
„Imala sam potrebu da se dokazujem, da vredim isto koliko i on“
Jedan od najličnijih delova razgovora odnosio se na Elmino odrastanje uz starijeg brata. U porodici je šestoro dece - jedan brat, Elma, još jedna sestra i tri mlađe sestre bliznakinje. Elma je rođena godinu dana posle brata, a kaže da je u porodici postojala želja da dobiju još jednog sina.
„Nije im se dao sin, nikako. Na kraju imamo jednog brata, njega gledamo kao malo vode na dlanu“, rekla je.
Kako je objasnila, brat je kao dečak bio nemirniji, pa su roditelji često više pažnje usmeravali na njega. Ona je, s druge strane, bila mirna i nežna devojčica, zbog čega nije bilo potrebe da se oko nje toliko brine. Vremenom je počela da oseća da mora da se dokazuje kako bi dobila istu pažnju i potvrdu.
„Kao mala sam stalno imala potrebu, posebno ocu, da se dokazujem. Da ja vredim isto koliko i on. Znaš, ja sam isto kao sin, isto i ja mogu da budem... Kod mame nisam imala toliku potrebu, ali kod oca jesam. Kada bi mi on potvrdio da sam nešto dobro uradila, to mi je mnogo značilo“, priznala je.
Jedan primer posebno joj je ostao u sećanju. Otac bi njoj i bratu davao bokserske rukavice i organizovao sparing, uz obećanje da će nagradu dobiti onaj ko pobedi. Elma bi pobedila, ali bi se brat naljutio i tražio nagradu za sebe. Na kraju bi je dobio on.
„Dolazi do takvih situacija gde se kao dete osetiš: pa kako, nepravda? Manje vrednim se osetiš. Možda bi neko drugo dete to dovelo do mnogo goreg stepena, ali mene nije. U tom momentu sam shvatila da je svet nepravedan i da sve može da bude nepravedno. I da ne treba da se vodim time. Nebitno čak i ako je moj otac to uradio, ja znam da sam ja bolja i da sam ja pobedila“, rekla je.
Ipak, priznala je da ju je takva situacija zabolela. „Srce mi se možda slomilo što ja nisam dobila tu nagradu, posebno što sam žensko, ali to me je zapravo dovelo do svega ovoga što sam ja danas.“
Elma smatra da je upravo tada počela da razvija obrazac koji je kasnije prepoznala i u drugim oblastima života - potrebu da se dokazuje, da bude bolja i da stalno pokazuje koliko može. Iako je danas poznata kao snažna i borbena žena, kaže da je njena nežna i osetljiva strana često ostajala skrivena.
„Smatram sebe jako, jako nežnom i osetljivom, što se i ne vidi. To što predstavljamo drugima, to moje eksponiranje na društvenim mrežama, proističe iz tog detinjstva i tog dokazivanja da ti vrediš, naravno, iako si žensko“, objasnila je.
„Dete ne može nikako da ne voli roditelje. Dete samo može da počinje da manje voli sebe“
Elma je priznala da nije kao dete razumela šta se zapravo dešava u porodičnim odnosima. Tek mnogo kasnije, sa 23 ili 24 godine, počela je da povezuje svoja iskustva iz detinjstva sa načinom na koji se ponašala u prijateljstvima, emotivnim vezama i na poslu.
„Iskreno, ne mogu da kažem da sam to rano shvatila. To sam shvatila baš, baš kasno, možda u 23. ili 24. godini. Dete ne može nikako da ne voli roditelje. Dete samo može da počinje da manje voli sebe“, rekla je.
Dodala je da ne veruje da su roditelji imali lošu nameru, već da su neke stvari radili iz neznanja i u skladu sa sopstvenim iskustvima. Ipak, to ne znači da njihovi postupci nisu ostavljali posledice na dete.
„Oni nisu imali lošu nameru, ali to utiče na dete“, istakla je.
Danas prepoznaje da je tugu često pretvarala u akciju. Umesto da se povuče, pokretala bi se još više, tražila novo rešenje ili novi cilj. Taj način funkcionisanja zadržala je i u odraslom dobu, ali je naučila da ponekad mora i da stane.
„Ja sam dete od pokreta uvek bila i dan-danas sam. Čak i tugu pretvaram u još veći pokret da prebrodim neku situaciju. Nekad sebi kažem: stani, neće svet da umre ako ti staneš. Neće ništa da se desi ako miruješ“, ispričala je.
Razvod roditelja: „Ne možeš ti da budeš roditelj svojim roditeljima“
Elma je govorila i o odnosu roditelja, koji su se razveli kada je ona već bila odrasla. Njihova neslaganja, međutim, postojala su još od njenog detinjstva. Iako su oboje bili prisutni tokom odrastanja dece, ona je kao devojčica često imala osećaj da mora da pazi šta govori i da ne stvara dodatne probleme.
„Ti kao dete misliš da si ti kriv za nešto, da ti moraš nešto da popraviš. Ako kreneš još nešto da se žališ, možda će nastati problem, pa će oni da odu, da se razdvoje. A zapravo, ti si jedno dete koje ne može da bude roditelj svojim roditeljima“, rekla je.
Priznala je da je takvo iskustvo uticalo na njeno sazrevanje i da je imala osećaj da mora da bude borac mnogo pre nego što je za to bila spremna.
„Dođeš u situaciju da moraš da budeš roditelj svojim roditeljima, na neki način. To te mentalno ojača i možda pre vremena shvatiš neke stvari. Da zapravo moraš da budeš borac i da život nije uvek nežan prema ljudima“, objasnila je.
Danas smatra da je, kada brak više ne funkcioniše, bolje da se roditelji raziđu nego da deca odrastaju u atmosferi koja može da ostavi ozbiljne posledice na njih.
„Vidim te ispod te jake žene, ispod tih mišića, ispod tih medalja“
Možda najemotivniji deo Elmine ispovesti odnosi se na to kako je drugi ljudi vide, a koliko toga zapravo ostaje skriveno iza slike snažne sportistkinje. Kaže da se često daje drugima, da želi da pomogne i da preuzima mnogo obaveza, čak i onda kada je i sama umorna i kada joj je potrebna podrška.
„Koliko sam intenzivna, toliko se intenzivno i slomim“, priznala je.
Govoreći o tome šta joj je ponekad najpotrebnije, Elma je opisala koliko bi joj značilo da neko prepozna i njenu ranjivost, a ne samo snagu koju pokazuje pred drugima.
„Nekad bih samo poželela da se naslonim na nečije rame i da mi neko kaže: 'Ne moraš ti ništa. Dobro, ti si jaka žena, sve će biti dobro. Tu sam ja za sve što ti treba, vidim te.'“
A onda je izgovorila rečenice koje možda najbolje objašnjavaju šta se krije iza medalja i svega što publika vidi:
„Vidim te ispod svega toga. Vidim te ispod te jake žene, ispod tih mišića, ispod tih medalja, iza te priče koju pričaš. Vidim ti tu slabost, tu emociju, tu ljubav koju imaš u sebi.“
Zato je, na kraju razgovora, dobila priliku da se obrati desetogodišnjoj Elmi - devojčici koja još nije imala medalje, ali je već znala da ne želi da odustane od onoga što voli. Njena poruka bila je jednostavna, ali snažna:
„Uspela si. Ja te vidim sad. Vidim te. Ne moraš da se brineš. Ne moraš toliko da se dokazuješ. Uspećeš. Bićeš vredna. Nastavi da radiš to što želiš. Veruj u sebe i veruj u sve to što radiš.“
Elma je na kraju razgovora istakla da o mnogim ovim stvarima nikada ranije nije govorila javno - ni u podkastu, ni u videima, ni na svom profilu.
„Ja sam se stvarno otvorila nikad pre više. Ima još situacija koje možda čvrsto držim iza sebe i koje definitivno neću uvek izneti u javnost. Ali suština i poruka koju želim da prenesem jeste iz mog ličnog iskustva“, poručila je.
Celu Elminu ispovest, u kojoj je prvi put otvoreno govorila o porodici, detinjstvu, odnosima sa roditeljima i putu do sporta, pogledajte u novoj epizodi podkasta „Hrabrija nego juče“ na YouTube kanalu Lepa & Srećna ili u video snimku na početku teksta.
BONUS VIDEO: