- Sandra je otišla u Švajcarsku sa koferom od 23 kilograma, ostavivši ćerku kod roditelja da bi spasla porodicu i vratila dugove.
- U novoj zemlji počela je da radi kao čistačica, bez jezika i osnovnih uslova za život, iako ima fakultetsku diplomu.
Neke odluke čovek donese iz želje za promenom, a neke jer više ne vidi drugi način. Sandrin odlazak u Švajcarsku bio je ova druga vrsta odluke, a o svemu tome govorila nam je otvoreno u podkastu "Hrabrija nego juče".
Godinama je bila posvećena ćerki koja je prilikom porođaja imala problem i posledice sa kojima su se borili godinama. Njena beba je odmah po rođenju obavijena gipsom, obe nogice od kukova do prstića bile su joj fiksirane. Nakon brojnih ispitivanja, vežbi, terapija, straha i neizvesnosti, suprug ih je napustio, a one su ostale same u borbi.
Sandra je bila majka sa fakultetskom diplomom, ali bez mogućnosti da se zaposli jer je 24 sata morala da vodi računa o detetu. Uz podršku svojih roditelja, nekako je uspela da gura, sve do trenutka dok nisu krenuli dugovi. Ostali su bez struje, novac je bio potreban, a Sandra je shvatila da više nema mnogo izbora. Bila je jedina koja je u tom trenutku mogla da ode.
"Ja sam bila jedina koja je bila sposobna u tom momentu da ode u neku drugu državu i da sve ostavi iza sebe. Da zaista svoj život spakuje u 23 kilograma i ode sama", ispričala nam je Sandra u podkastu "Hrabrija nego juče".
U jednom trenutku pozvala ju je prijateljica koja radi u Švajcarskoj i ponudila da dođe kod nje. Nije imala mnogo vremena za razmišljanje, znala je da jedino ona može da promeni nešto. Svoju tada petogodišnju ćerku koja je konačno hodala i bila zdravo dete, ostavila je sa roditeljima, spakovala sve svoje stvari u jedan kofer od 23 kilograma i pozajmila novac za put kako bi otišla u tuđu zemlju da potraži spas.
Autobus je krenuo, a suze nije mogla da kontroliše
Tek kada je autobus krenuo, stigla je težina odluke.
"Ja sam sa vozačem autobusa tu noć preplakala", sa tugom se seća Sandra.
Iza nje je ostajalo dete, a ispred nje zemlja u kojoj nikada nije bila.
"Odlazim negde gde nikada nisam bila, čiji jezik nikada nisam govorila, a odlazim da radim jer moram. Ja moram da vratim dugove, ljudi traže svoje. Ja moram da spašavam porodicu. Nema ko", rekla nam je.
Bilo je i onih koji nisu pokušavali da razumeju njenu odluku. Osuđivali su je što je otišla i govorili da je ostavila dete.
Sandra i danas zastane na toj reči.
"Ostavila? To je tako ružna reč. Ona je ostala sa mojim roditeljima", priseća se Sandra.
Prvi dani u Švajcarskoj bez normalnih uslova za život
Dolazak u novu zemlju nije izgledao kao lep početak novog života. Došla je u zemlju čiji jezik nije poznavala, a pored sebe imala je samo svoje stvari od kojih je te noći napravila krevet za spavanje i prazne zidove.
"To je moja garderoba. To nije bio dušek. To je moja garderoba od koje sam ja napravila mesto gde mogu da spavam", sa bolom u glasu se seća Sandra.
Nije imala ni čašu iz koje bi popila vodu, ni šolju za kafu. Na prozorima nije bilo zavesa. Nije imala mnogo toga što svakodnevni život čini normalnim.
"Imate zidove, samo zidove. Zidove i nadu", govori nam Sandra.
Fakultetka diploma ovde ne važi
U takvim okolnostima nije mogla da bira posao, a fakultetska diploma joj u tom trenutku ništa nije značila. Počela je da čisti i na taj način zarađuje novac za život.
"Ja imam fakultetsku diplomu, ali to nikoga ne zanima. A mene je zanimalo da zaradim novac i da ja mogu od čistog obraza da dođem kući i da ne dugujem ljudima novac", rekla nam je Sandra.
Posle 5 godina dovela je i ćerku u Švajcarsku
Vremenom je naučila jezik, nastavila da se školuje i počela da gradi život koji je u početku izgledao potpuno nedostižno. Nije se sve dogodilo odjednom. Bilo je potrebno mnogo rada, odricanja i ponovnog početaka.
Kroz neko vreme uspela je da stane na noge. Međutim, i danas, 20 godina kasnije, jedna stvar joj je ostala kao najveća tuga, a to je trenutak kada je njena ćerka pošla u školu, a ona nije mogla da bude sa njom.
Pet godina nakon odlaska, uspela je da dovede i svoju ćerku u Švajcarsku. Danas, kada govori o tom periodu, ne pokušava da ga ulepša. Seća se suza u autobusu, prazne prostorije, garderobe na kojoj je spavala, prvih poslova i ljudi koji su je osuđivali. Ali se seća i razloga zbog kog je sve to izdržala.
"Mene nije zanimalo. Mene je zanimalo da zaradim novac i da ja mogu od čistog obraza da dođem kući i da ne dugujem ljudima novac. Ja sam to uspela", kaže Sandra.
Možda je upravo u toj rečenici cela njena priča. Nije otišla zato što je znala da će uspeti. Otišla je jer nije znala kako drugačije da pomogne svojoj porodici. A onda je, korak po korak, od nepoznatog jezika, praznih zidova i posla od kog je morala da počne, napravila novi život.
Celu Sandrinu priču i sve detalje njenog odlaska u Švajcarsku, svakodnevne borbe i žal za ćerkom i roditeljima, možete poslušati u video snimku na početku teksta.
Ako ste propustili i priču Ljubice Tajević o tome kako je odlučila da da otkaz, šta je bio okidač i u kom poslu je pronašla svoju radost, poslušajte u ovoj epizodi:
BONUS VIDEO: