Koliko god da je svestan da u Srbiji nije lako biti samohrani otac, Dejan Garović (39) iz Trstenika ne voli da priča o lošim posledicama igre sudbine i situacije koja je Vukašina (10), Ljubicu (8) i njega zatekla 20. decembra 2006. godine, već hrabro gleda napred i pre svega razmišlja o budućnosti svoje dece koju uspešno izvodi na pravi put.

Ne voli Dejan patetiku, pa je stoga izvesno vreme razmišljao da li da svoju priču ispriča za Lisu jer ne želi da njegovu porodicu niko sažaljeva čitajući ovaj tekst, a opet ima volju da drugim očevima koji su ostali bez supruge, a deca bez majke, uz poštovanje i sećanje na nju, poruči da se uz strpljenje i veru u sebe i najteži periodi života mogu prebroditi.

- Ništa nema od kukanja. Oduvek sam bio optimista i znam da se bez toga ne može ići napred. Čak i ako zanemarimo finansijski deo koji je važan za opstanak porodice, sve ostalo mi kao samohranom ocu toliko teško pada da rečima ne mogu da opišem. Sve odluke koje bi u normalnim okolnostima delio na pola treba doneti sam. Zbog toga je psihički pritisak mnogo veći baš kao i strah zbog eventualne greške u odluci. Ono što drugi ljudi reše u dva minuta, kod mene traje duže - recimo kad idemo nekuda, ja moram mnogo toga unapred da organizujem - priča Dejan i dodaje da mu oko pripreme hrane i čuvanja dece dosta pomažu roditelji koji žive u obližnjem naselju, a pre svega majka Mileva.

- Ona mi je desna ruka. Vikendom, naizmenično mališani idu kod Suzaninih roditelja u Bogdanje i kod mojih roditelja u Osaonicu. Kod njih mi je radionica u kojoj izrađujem elemente od kovanog gvožđa pa tamo često boravimo zajedno, dok ja radim, oni se igraju sa bratancima.

Vukašin i Ljubica su imali nepune tri godine, odnosno deset meseci kada je njihova majka Suzana (28) iznenada preminula usred noći u kuhinji porodične kuće.

- Negde oko pola tri čuo sam Ljubicin plač i video svetlo koje gori u kuhinji. Kada sam sa njom u naručju ugledao Suzanu kako leži na podu pomislio sam da se onesvestila, ali sam ubrzo shvatio da je preminula - seća se.

Na sledećoj strani pročitajte kako Dejan vaspitava svoju decu i koliku pomoć dobija od države kao samohrani otac.

PageBreak

Od tog dana Dejan, kako kaže, u kući leže poslednji. Decu vaspitava tako da kad porastu postanu dobri, pametni, mudri, oprezni i korisni ljudi. Kaže da od kada su doživeli ovaj gubitak, sa Vukašinom i Ljubicom otvoreno priča o svemu i da nema potrebu da bilo šta krije od njih.

- Kod nas ne postoje tabu teme koje se izbegavaju zbog dece. Sinčić može da vam potvrdi da smo istog dana kada je Suza preminula pričali o tome. Ljubica je bila mala, pa sam sa njom razgovarao malo-pomalo. Desi se da sanja mamu... Svakog dana je spomenemo. U hodniku stoji njena slika koja nas podseća na nju - priča Dejan i dodaje da mu je, kad su deca krenula u vrtić i školu, bilo najvažnije da mu vaspitačice i učiteljice kažu da li su se uklopila sa ostalom decom.

- Dosta su vezani za mene, ali to je valjda tako sa svakim detetom, dok ne počnu metar po metar da se udaljavaju - kaže Dejan na kraju razgovora.

Dejan već sedam godina radi kao varilac u fabrici Prva petoletka u Trsteniku, a u slobodno vreme izrađuje nameštaj i druge detalje od kovanog gvožđa.

- Inspiracija mi dolazi sama od sebe. Nekad počnem od neobičnog nogara pa završim sa stočićem. Važno mi je da svi elementi budu u proporciji, da ne odudaraju previše jedan od drugog. Kovano gvožđe je popularno, počeo sam sa ukrasnim ogradicama, a izrađujem i svećnjake, stolice, ugaone garniture, police za televizor, garnišne, gelendere... - priča Dejan.

- Samohrani očevi u Srbiji nemaju adekvatnu pomoć države. Nisam socijalni slučaj, ali moram da istaknem da nemam nikakve olakšice - sve normalno plaćam kao i potpuna porodica. Ovih dana bi trebalo da nam stigne rešenje za dečji dodatak, koji nam je tri puta ukidan zbog moje, navodno, prevelike plate. Kad stigne, dodatak će iznositi samo 5.600 dinara - poručuje Dejan.

Tekst: Nenad Blagojević